Daglas prvi put među Srbima
Daglas Edvards, za prijatelje Srbe jednostavno Dag, kanadski je slikar koji je dušu i oči napojio bojama, mirisima i toplinom prijateljstava koja je sklopio dok je prošle godine krajem leta boravio na tri likovne kolonije u Republici Srpskoj i u Crnoj Gori. Inspiraciju koju je tamo osetio koristi i tokom ove ledene zime u Kanadi, koju, iako njegova porodica već sedam generacija živi u Torontu, nikako ne voli.
Dag je, dakle, pet nedelja uživao u Višegradu, Šćepan polju i Baru zajedno sa Đurom Lubardom, Goraždaninom koji se sa paletom i kičicom skrasio u Hamiltonu i Živkom Cerovićem, novinarom i glumcem amaterom koji je, kaže Dag, najviše "kriv" za njegovu balkansku pustolovinu. Inače, Daglas Edvards je već izlagao sa srpskim umetnicima u Hamiltonu, u aprilu prošle godine. Tamo se i rodila ideja o njegovom odlasku na likovne kolonije.
Nije Daglas letos po prvi put bio u Evropi. Završnu godinu studija slikarstva proveo je u Italiji, a 80-ih putovao je i do Dubrovnika koji mu je ostao u sećanju kao prelep
grad. No, priroda i ljudi u Bosni (Republici Srpskoj) i Crnoj Gori nekako su mu baš "legli" i oduševili ga, a i njega su tamo prihvatili kao svoga, pa će ovog leta ponovo na neku od tamošnjih likovnih kolonija. Ne zna još tačno gde, nije to precizirano, jer pozivi stižu sa više strana, a u planu je i izložba sa još dvojicom tamošnjih slikara.
Sve to treba još da se utanači, međutim, Dag sigurno putuje ovog leta, jer za umetnika "najvažnije je da je prihvaćen, da se njegova umetnost poštuje".
- Zapravo, osetio sam novu energiju, naprosto sam obnovio svoju želju za slikanjem, jednostavno sam ohrabren da nastavim da radim, da slikam. Slikanje je težak rad i ne volite vi to baš uvek, ali kad postignete nešto, znači da napor nije bio uzaludan,
pokaže se da je to što ste teško radili bilo dobro i da vas je dovelo do uspeha, veli naš sagovornik.
Pitala sam ga zašto se okrenuo slikarstvu i umetnosti kod tolikih drugih profesija u zemlji gde se o umetnosti na stvaralački, inspirativan način ne razmišlja baš mnogo i gde se dometi u toj oblasti uglavnom razračunavaju po tome šta se, koliko i gde zaradilo. Naravno, u materijalnim dobrima i novcu nema ničeg lošeg, ali je trend da je umetnost pod šapom šou-bizisa, a prosečni Kanađanin nezainteresovan za bilo šta van zabave.
- Moja majka je uvek ohrabrivala mene i moju braću da se bavimo umetnošću, jer je i sama umetnik, operska pevačica koja i dalje nastupa, pa je nedavno, za Božić, pevala u jednoj crkvi, što je, zaista, zadivljujuće, jer njoj je 87 godina. Tako sam i ja počeo sa slikarstvom i tek posle sam, u stvari, shvatio, koliko je to težak posao - iskren je naš sagovornik koji bi voleo da i u svojoj domovini oseti isto poštovanje prema umetnosti i umetnicima kakvo je iskusio u Republici Srpskoj i Crnoj Gori.
Bez pritiska među SrbimaIstiče da je bio impresioniran time što su kolonije, bez obzira na stil koji su pojedini umetnici negovali, bila mesta gde su se svi dobro osećali i gde su pripadali samo umetnosti.
Samotnički posao- Slikanje je samotnički posao, stalno vas talas nosi gore- dole, nije lako opstati i imati vere i u sebe i u svoj rad i u ovim vremenima nalaziti uvek iznova motiv da se baviš baš time što radiš. Ne volim da se stavljam u neke kategorije, jer moja umetnost se uvek menja, razvija se, uostalom kao i ja sam. Radim uglavnom uljima, vodenim bojama i akrilikom, ali ne volim da me kategorizuju kao pejzažistu, apstraktnog slikara ili nešto drugo. A na kolonijama sam osetio takvu otvorenost i spremnost da se prihvati i umetnik i njegovo delo onakvo kakvo je i zato ću ponovo da odem - priča nam Daglas u svom ateljeu u istočnom delu Toronta.
|
