Muke na Golom otoku: Svedok iz septičke jame
Jedan od onih kojima je i po božjoj i po ljudskoj pravdi pripadala počast da budu uspravno sahranjeni jer se za otadžbinu, ako treba, mora i umreti, ali ne mora i lagati, bio je i Nikola Marinkov Golubović, uz Stojana Cmelića, poslednji svedok devetog kruga golootočkog mučilišta, iz Petrove rupe, čovek koji je proveo četiri i po godine u golootočkoj tamnici, a 24. februara prošle godine, iznenada, u 92. godini života, zanavek počinuo.
Iza njega je, u rukopisu, ostala njegova mučna ispovest, njegovo svedočenje iz samog srca jednog od najsurovijih mučilišta koje je čovek u 20. veku smislio za čoveka. Tako je tek ovih dana, zahvaljujući njegovoj supruzi i deci, objavljena njegova knjiga "Moje nemjerljivo blago", u kojoj je Nikola Golubović bacio još jedan tračak svetlosti na vreme Informbiroa, dopunio tu najmračniju stranicu istorije socijalističke Jugoslavije i upotpunio sećanja na Goli otok, na pojedine ljude koji su sa njim prošli kroz taj mlin za satiranje i uništavanje ljudi, posebno onih prkosnih i nepokornih.
Nikola Golubović, najstariji od šest sinova Marinka Golubovića, glasovitog narodnog tribuna iz pljevaljskog kraja, uhapšen je u jesen 1949. godine pod sumnjom da podržava rezoluciju Informbiroa. Tada je bio pomoćnik ministra industrije u Vladi Crne Gore. Njegova supruga Vida, koja nije pristala da se odrekne muža, odmah je otpuštena sa posla, a zatim je sa dvogodišnjom ćerkicom Brankom izbačena i iz stana i morala da se vrati kod svekra i svekrve u Maoče kod Pljevalja.
Molba za smrt
Vidi se da su kratki fragmenti njegovih sećanja, stravične freske golootočkog pakla, 60 godina klesane i brušene rukom nevičnog pisca, čoveka koji se oslanjao samo na činjenice i podatke istinite i tvrde kao kamen koji je klesao i zidao na Golom otoku. Nema ni traga od mašte i preuveličavanja - o samohvalisanju da se i ne govori.
Ubistvo na praguKad je Nikola Golubović uhapšen 1949, počeo je i pritisak na njegovog oca Marinka, koji je, kao izuzetno ugledan i omiljen čovek i domaćin, bio jedan od organizatora i vođa ustanka u pljevaljskom kraju, ali nikad nije bio komunista. Uhapšen je i tri meseca su na sve načine pokušavali da ga slome da prizna da mu je sin informbirovac. Nije im uspelo, a kad su ga pustili oduzeli su mu oružje i ostavili ga na milost i nemilost u Maočkoj pustinji. Tu je u leto 1951. godine, zajedno sa sinom Milovanom, maturantom, mučki ubijen na kućnom pragu i pred očima svoje supruge Darinke. Po navodima Udbe, to je učinila družina četničkog odmetnika Boža Bjelice. Marinkova supruga Darinka sve to nije mogla podneti pa je nekoliko meseci kasnije sama sebi prekratila život.
Udbin muštulukVest o pogibiji oca i brata, Nikoli Goluboviću je saopštio general Jovo Kapičić, dok je zajedno sa Aleksandrom Rankovićem u leto 1951. godine obilazio Goli otok. Prepoznao ga je u stroju zatočenika, prizvao i kao da mu uzima muštuluk, saopštio strašnu vest, dok su njegovi pratioci uporno ponavljali: "Oca i brata su ti ubili informbirovci i četnici, a ti ovde i dalje sarađuješ sa najvećom bandom." Nije mu, valjda da bi ga više mučio, kazao koji mu je od petoro braće ubijen, pa će on tek godinu dana kasnije saznati da mu je poginuo najmlađi brat. |
I kad govori o sebi, o svojim mukama i stradanju, čini to škrto, mirno, bez grkih reči, bez kletve i mržnje prema onima koji su ga gurnuli u to užasno mučilište, a imao je tada samo 28 godina, Partizansku spomenicu na grudima, bio pomoćnik ministra u crnogorskoj vladi i otac tek rođenog deteta.
U njegovom kazivanju nema grča i osvetoljubive mržnje čak ni kad opisuje užasavajuću epizodu čišćenja septičke jame, scenu na kojoj bi i Dante Aligijeri pozavideo, jer se nešto slično ne može naći ni u njegovom "Paklu". Da li zaista čovek čoveku može pričiniti veću muku i poniženje nego da ga gurne u septičku jamu, kako su, pored ostalih gurnuli i Nikolu Golubovića, da u fekalijama do grla satima kantama vadi ljudski izmet i da ga potom baci u ledeno more da se bajagi opere?!
Da li ima strašnijeg mučenja od čuvene golootočke prese kad čoveka (u opisanom slučaju Branka Bjelovuka), kojega su glad i golootočke patnje iscrpele i svele na samo 48 kilograma, legnu potrbuške na ljuti golootočki tucanik, a onda na njega navale breme kamene ploče od preko 100 kilograma. Na tu ploču potom sedne i mučitelj koji se cereka i uživa gledajući kako mučeniku na izdisaju pucaju rebra, baš kao onaj zlotvor iz Andrićevog romana koji nesrećnog Radisava nabija na kolac i zadovoljno trlja ruke misleći o nagradi ako Radisav bar malo poživi nabijen na kocu.
A kad je nesrećni Bjelovuk došao da se požali isledniku, ovaj se najpre tobož začudio o kakvoj se to presi radi, a onda dreknu:
- Ti ne zaslužuješ da živiš, bagro staljinistička!
- Pa zato sam i došao, druže isledniče, da vas zamolim da mi ne skidaju presu dok ne izdahnem - odgovorio je nesrećni Bjelovuk.
Klanje kašikom
Ni u literaturi nema stravičnije scene od samoklanja nesrećnog Danila Drezgića, koji je odlučio da primitivnim limenim nožem napravljenim od kašike, kojim je do maločas gulio krompir sebi prereže grkljan i pokida krvne sudove na vratu i tako prekrati muke u paklu Petrove rupe.
Ne razglaba zašto u njegovim sećanjima nema više i detaljnijih opisa muka koje su lično pretrpeli, Nikola Golubović beleži jedan slučajni susret na titogradskoj ulici, koji se desio mnogo godina po izlasku iz golootočke tamnice. Dok je šetao sa suprugom Vidom, prepoznao ga je i zaustavio jedan od onih koji je preživeo golootočku drobilicu. Kazao mu je da je u nekom feljtonu o Golom otoku pročitao kako je Nikola opisao ono što je doživeo i preživeo u tom mučilištu, a onda dodao:
- E, moj Nikola, ne možeš ti to nikad opisat kako je bilo, jer si često bio onesviješćen i nijesi mogao znati kakve i kolike batine si dobijao. Sreća tvoja da ne znaš šta su ti sve radili...
Nekako u isto vreme kad je njegova knjiga ugledala dan, stigla je i pravda za Nikolu Golubovića. Viši sud u Beogradu je nedavno uvažio zahtev njegove supruge Vide i ćerke Branke i nakon razmatranja svih dokaza i odluka o proglašenju Nikole Golubovića za informbirovca, odnosno izdajnika naroda i države, proglasila ništavnim kao i sve pravne posledice koje su proistekle iz njih.
Golubović je tako posmrtno rehabilitovan i proglašen "žrtvom progona i nasilja iz političkih i ideoloških razloga".
