Srbima povratnicima računi veza sa svetom

Selo Rujnica, sakriveno na šumovitim rubovima Petrove gore iznad doline reke Gline, koja na tom delu razdvaja Hrvatsku i BiH, tipično je srpsko posleratno selo. Deli tužnu sudbinu stotine takvih naselja u Hrvatskoj u kojima nema nijednog stanovnika ili tek nekoliko staraca.

Zaboravljeni: Matija, Zagorka i Đoko

 

Rujnica je do Oluje brojala pedesetak domaćinstava, a danas samo tri. Od oko 200 stanovnika vratilo se šestoro u poodmakloj životnoj dobi i narušenog zdravlja. Ne posećuje ih niko, osim drvoseča i lovaca opremljenih terenskim vozilima. Jer se u Rujnicu, osim peške, ne može doći.

Matija Vorkapić (68), sa suprugom Milkom, vratio se pre decenije. U prvih nekoliko godina izgubili su zdravlje i snagu probijajući put do kuće. Bio je, kaže, toliko zarastao i izlokan da se ni pešice nije moglo proći. A oni su imali samo zidarska kolica, kramp, ručnu testeru i nepokolebljivu volju da urede put do kuće.

A tek kuća. Novu, koju je pred samu Oluju završavao, zatekli su bez krova, vrata i prozora, opustošenu i opljačkanu, pa su uselili u oronulu brvnaru, koja ni pljačkašima nije bila izazovna.

"Zatekli smo pustoš i krš na imanju. Sve što je vredelo odneseno je, a dva kilometra puta propalo je i zaraslo. Zdravlje smo izgubili radeći na toj cesti, a sve ove godine nisu nam dovezli ni kubik kamena, da pokrpimo što voda odnese", ogorčen je Matija na opštinu i državu koje ih nađu samo kada treba nešto uzeti, platiti komunalni doprinos, slivne vode i slične namete.

Sa njim je i prvi komšija, Đoko Ivošević (54), koji od Oluje živi u Novom Kneževcu, a kući u Rujnicu došao je na nekoliko dana, da ga želja mine. Na povratak i ne pomišlja.
 

"Kakav povratak, od čega i kako ovde da živim, gde bi deca išla u školu, šta bih ja radio. Ovde je sve daleko, škola, doktor, nema naroda", kaže Đoko.

Mile Malobabić

Na drugom kraju pustog sela imanje je Mile Malobabića (63). I on se sa suprugom Zagorkom (58) vratio iz izbeglištva pre 13 godina. Još su bili u snazi, pa su nekako gurali, bez ikakvih primanja. Sinovi su se skućili u Srbiji, u Ugrinovcima, pa ih obiđu leti, na nekoliko dana, da vide unučad.

"U celom selu nas je šestoro u tri kuće, udaljene tri kilometra jedna od druge. Sada čekamo prvi sneg i nećemo se videti dok se ne otopi. Ne daj Bože da nekome zatreba doktor, do nas ne može doći", kaže Mile i čudi se kako uspevaju da im u njihovu nedođiju redovno dostave račune.

Računi su njihova jedina veza sa vlastima, opštinom, državom. Da nije računa ne bi ni imali osećaj da su hrvatski državljani, gotovo izjednačeni sa Hrvatima. Pred državom svi su jednaki, kada su obaveze u pitanju. A prava?

"Od svih blagodeti civilizacije imamo samo svetlo u kući, nema vodovoda, javne rasvete, nema prohodnog puta. Za ove kućerke plaćamo komunalne namete kao da živimo u urbanim mestima, a ovo je pustoš u kojoj se dobro osećaju samo divlje zveri", kaže Mile.

Od 200 evra penzije Matija lakše plati sve te namete, ali ga zaboli što mora da plati slivne vode, a kiša mu curi u krevet. Na obnovu nije imao pravo jer mu je ostala "cela" stara kuća. Sve ih to ne bi toliko bolelo, da hrvatska sela u opštini ne blešte kao božićno drvce, sva su asfaltirana, u svakom je javna rasveta, vodovod, odvoz smeća, a sve to i Rujničani plaćaju.

Čekaju da krepamo   Matija Vorkapić "Neka otimaju, nemaju još mnogo, ali najbolje bi bilo da nas isele, ali da bar nešto plate. Sada su u Evropi, trebalo bi da budu pošteniji", traži Zagorka izlaz iz Rujnice, a Matija kao da je nije čuo priča: "Čekaju da krepaš, da nikog više ne uznemiravaš. Dok je bilo zdravlja, nekako smo se borili, a šta ćemo sada".   Evropska briga "Naš Milorad Pupovac gurao je Hrvatsku u Evropsku uniju upornije i doslednije od Sanadera i Kosorove, a sada nam poručuje da su naši problemi evropska briga. Od te brige samo će nas zaboleti glava", zaključio je Mile.