Kordun bez Srba i posla

Nikola Trbojević jedan je od retkih Kordunaša svoje generacije i obrazovanja koji se nikad nije dvoumio gde će živeti. Mogao je birati, a izbor je uvek bio zavičaj, njegov Vojnić. Tako je bilo i posle diplomiranja na Tehničkom fakultetu u Rijeci, krajem sedamdesetih, ali i posle "Oluje" i izbeglištva.

Na prvim "demokratskim" izborima u Hrvatskoj 1990. godine pobeđuje HDZ, a u srpskom Vojniću SDP. Tada Trbojević postaje predsednik Izvršnog veća Vojnića. Rat je na pragu, a on pokušava pokrenuti proizvodnju. Zato je već 1991. smenjen jer su za rat trebali drugačiji kadrovi. Ubrzo je završio u rovu, na prvoj liniji. Danas predaje na Visokoj školi u Karlovcu.
 

Zar Krajini nije trebalo stručnjaka vašeg profila?

- Krajem 1992. godine ponovo sam postavljen za direktora Fabrike pumpi u Vojniću. Uspeo sam da okupim vrlo stručan tim i pokrenem proizvodnju pumpi. Celo vreme rata uspešno smo poslovali na tržištu Srbije, Crne Gore, Republike Srpske, a na području bivše Krajine održavali smo sve vodovodne sisteme, remontovali pumpne stanice i isporučivali nove pumpe. Sa stotinak zaposlenih bili smo jedno od retkih preduzeća koje je u ratu radilo za tržište.

"Oluja" je sve prekinula...

- Na traktoru sam došao u Srbiju, a supruzi i deci oteli su auto na zadnjem punktu u Lipovcu. Sve je izgledalo nestvarno, pa Krajina je bila zaštićena zona UN, bez odobrenja Saveta bezbednosti svaki napad na nju bio je nelegitiman. Zato verujem da je naše proterivanje bilo odobreno u Beloj kući. Takvo etničko čišćenje jednog prostora i ubrzo naseljavanje Hrvatima iz Republike Srpske samo govori da se tu ipak radilo o dogovorima velikih sila i ovih naših malih političara.

Koliko ste bili u izbeglištvu?
 

- Punih šest godina, a kada smo se 2001. godine vratili, nismo mogli u svoju kuću jer su u njoj živeli Hrvati iz BiH. Staru kuću i sve objekte hrvatska vojska je zapalila posle "Oluje". Do danas nismo dobili nikakvu odštetu. Moram reći da je na tim temeljima treći put sve spaljeno, 1941, pa 1943. i zadnji put 1995. godine. Više nisam siguran je li to i

zadnje paljenje. Te palikuće su ostavile i potpise na svom nedelu.

Koji su bili najveći problemi?

- Kada smo se vratili kući u Vojnić, mlađi sin je upisao fakultet u Zagrebu. Niko nije radio. Ja sam dobio posao predavača 2002. na Mašinskom fakultetu u Banjaluci, a 2004. preuzeo sam Komunalno poduzeće u Vojniću. Dve godine kasnije javio sam se na konkurs i dobio posao na Veleučilištu u Karlovcu, gde i sada predajem u zvanju redovnog profesora Visoke škole. Sin je završio fakultet i četiri godine bio bez posla. Stariji sin je završio elektrotehničku školu ali ne može do posla. Supruga je i danas nezaposlena.
 

Zaposlenje na Kordunu je ravno sedmici na lotou?

- Ovde je to ključni problem. Nema novih radnih mesta, nema proizvodnje, sve stoji i propada. Država je na ove prostore potpuno zaboravila. Jedino seku šumu kao Mlečani, ogromne količine trupaca se odvoze. To je jedini resurs ovog kraja a od njega narod nema nikakve koristi. A Vojnić je pre rata imao četiri fabrike, preko 1.500 zaposlenih. Sada toliko nema ni stanovnika. Država umesto da ulaže, gasi neke vitalne službe i na kraju će ukinuti i opštinu, koja je bila kotar još za vreme Austrougarske. Kotar Vojnić je postojao čak za vreme Pavelićeve NDH.

U čemu vidite uzroke takvog pogroma?

- Prave razloge i uzroke našeg egzodusa možda saznamo u nekom budućem Vikiliksu ili sličnoj egzibiciji razočaranih američkih špijuna, kojima je naknadno proradila savest. Malo se Srba vratilo na svoja ognjišta, a i od tih većina se vratila - ni na šta. Niko od političara, američkih, evropskih, ruskih, hrvatskih, srpskih, baš niko nikada nije spomenuo da je Hrvatska napala zaštićene zone UN. Puna su im usta Srebrenice i Bihaća. Na našem području bile su trupe UN i u tu zonu je puštena hrvatska vojska da, navodno, vrati teritoriju u sastav Hrvatske. A videli smo kako je to urađeno u istočnoj Slavoniji, zar se tako nije moglo i u ostatku Krajine. Nije, jer je te prostore trebalo očistiti od Srba. I zato se nije ni dogodio masovniji povratak Srba na Kordun, Baniju, u Liku i Dalmaciju.
 

Beznadežnom stanju Srba na ovim prostorima u dobroj meri su doprineli i srpski političari u Hrvatskoj?

- Naravno. Naš sunovrat počeo je sa Babićem i Martićem, koji nisu realno procenjivali situaciju i do kraja su nedosledno ponašali. Za čiji račun su radili nije sada ni važno. Celo vreme rata bio sam izvan tih tokova, skrajnut u rov ili fabriku. A kada je došlo do egzodusa, nama je pripremljen koridor do Kosova, nigde nisi mogao izaći. A ti naši Krajišnici su posle rata na Kosovu, svi koji su hteli, bez ikakvih birokratskih zatezanja dobili vize za Ameriku i druge zemlje. To je pametnom dosta. Unapred je isplanirano da mi Krajišnici odemo na Kosovo, a potom u svet. To se samo poklopilo sa Tuđmanovim i proustaškim željama, čije zasluge u svemu tome ne treba potcenjivati.

Čime su Krajišnici zaslužili takvu sudbinu?

- Najmanje su u tome naše zasluge. Mi se moramo vratiti na Drugi svetski rat, u kojem su na ovim prostorima upravo Srbi izneli najveći teret antifašističke borbe. Područje Korduna, Petrove gore, to je bio epicentar ustanka u Hrvatskoj.

Aktuelni srpski politički predstavnici u Hrvatskoj ne bi se složili...

- To su, manje više, salonski političari, koji održavaju privid svetlije budućnosti Srba u Hrvatskoj. Oni su, daleko im kuća, svoju politiku sveli na etno biznis, što hrvatska politika izdašno podržava. I to je sasvim racionalan i logičan savez, bolje je dobro platiti to klijentelističko društvo nego vratiti Srbima oteta prava i imovinu. Hrvatska politika srpskim je predstavnicima bacila kost i oni se oko nje glože, iako od nje više nema dobre supe.

U Vojniću ste još većina?

- Baš zato je Vojnić dobar primer da pokaže u kakvom smo rasulu i nevolji, kada je HDZ na poslednjim izborima osvojio vlast. Srpski narod je rascepkan je, podeljen, razbijen, demotivisan, ostareo...

Hoćete reći da Srba nema ni da podviknu na svoje lupeže?

- Iz mojeg zaseoka Hajdina samo jedna porodica u Hamiltonu, u Kanadi, ima deset članova, a ovde nema nikoga. Iz Vojišnice više ih je u Kanadi nego u Vojniću. U samom Vojniću, gde je do rata živelo 1.500 Srba, sada ih nema ni 50, pretežno staraca i nekoliko stotina doseljenih Hrvata. Ali im je zato izgrađena velika crkva u koju mogu svi stati, dok je pravoslavna saborna crkva u ruševinama još od Drugog svetskog rata.

Da li je ćirilica ključno političko pitanje u Hrvatskoj?

- To je samo još jedna farsa i čisto hrvatsko političko pitanje. Ćirilica služi za obračun hrvatskih političkih elita, a Srbi su tu tek nezainteresovana publika. Pitanje ćirilice i narodnog jezika na ovim prostorima pre nekoliko vekova rešila je Austrougarska. Početkom prošlog veka direktor filijale Srpske banke u Vojniću potpisivao se ćirilicom, iako je bio Hrvat. To se podrazumevalo jer je Austrougarska bila pravna država. A u Hrvatskoj danas čekićem razbijaju dvojezične ploče na nekoliko državnih ustanova u Vukovaru u kojima verovatno ne radi niti jedan Srbin. Zakon o proporcionalnom zapošljavanju Srba je jasan, ali se ne sprovodi u državnim ustanovama i preduzećima.

Nikola Pašić bi na ovo sigurno rekao - spasa nam nema, propasti nećemo?

- Hrvatska je, koliko juče, bila država hrvatskog i srpskog naroda. Tuđman je to prvo izbrisao. Nema nas ni u Ustavu, ali ni u Hrvatskoj. Ja bih rekao - nema nam spasa, već smo propali.