Odšteta od Hrvata (2): Pakao na Svetog Antu

Najmanje pedesetak srpskih civila iz kaštelanskog zaleđa juna 1992. godine je zatvoreno i brutalno pretučeno pod lažnom optužnicom koju je potpisao sadašnji državni tužilac Hrvatske Mladen Bajić. Međutim, maltretiranje koje su ti Srbi proživeli ni do dan-danas nije dobilo sudski epilog.

Slučaj Marka Madžara (58) iz sela Uble je svakako jedan od najdrastičnijih. Madžaru je najpre u privatnom zatvoru polomljena ruka, onda je u zatvoru Kuline ispitivan i oslobođen, ali se tu nisu završile njegove patnje.
 

- Iz Kulina sam pušten posle par dana, 11. juna 1992. godine. Vratio sam se u selo, ali već dva dana kasnije, na veliki katolički praznik Svetog Antu, u Uble je upala grupa od šezdesetak vojnika s maskama na licu. Upali su u pet ujutro i sve do 13 časova su najstrašnije orgijali nad pedesetak meštana, mahom staraca, žena i dece. Pred mojim očima su pretukli Stevu, Iliju i Marka Bearu, izudarali Stanu Ostojić i starca Luku Livaju, koji je inače gluv. Jedini koji nije imao masku na glavi bio je Josip Biljković Čope, koga sam odranije poznavao.

- Obratio sam mu se nadajući se pomoći. Umesto toga, on je bez ijedne reči izvadio nož i pocepao mi gips na ruci. Vratili su me u kuću, naterali da se skinem go i ubacili u zamrzivač. Ne znam koliko je trajalo to iživljavanje, ali posle me je dohvatio neki Banić, ne znam ime, s nadimkom Bokser. On mi je slomio sva rebra s jedne strane grudnog koša - priseća se ovaj nesrećni čovek.

Oko 13 sati, grupa hrvatskih vojnika ih je ugurala u pojatu za stoku i počela da puca iznad njihovih glava.
 

- Očekivao sam da će da zapale seno, ali više nas nisu dirali, već su otišli nekuda s plenom. Ja sam završio u bolnici u Splitu i čim sam uspeo da stanem na noge trajektom sam otišao u Rijeku, a zatim u Sloveniju i onda preko Mađarske u Srbiju - priča Madžar.

U vojvođanskom pograničnom selu Platičevo živi i Ratko Strižak (68) iz Radošića. On je pretpeo mnogo gore stvari tek po izlasku iz zatvora.
-Sve dok sa ženom Jelom nisam napustio Hrvatsku, puna tri meseca bi svake noći ispred naše kuće neko ispucao po rafal iz kalašnjikova. Kad su shvatili da me ni to nije pokolebalo, njih desetak je ušlo u kuću i jedan od njih mi je rekao:

"U kolima su uniforma i kalašnjikov, a u gepeku municije koliko hoćeš!" Odgovorio sam mu doslovce: "To su tražili od mene i kad sam bio u Kninu. I njima i vama kažem da neću jer nemam u koga da pucam." Taj glavni, zvali su ga Miro, samo je procedio kroz zube da imam 48 sati da napustim Hrvatsku - prepričava dramatične događaje.

Jedan od razloga za takav odgovor je najverovatnije bio i taj što je Ratku supruga Hrvatica, ali objašnjava da su u ta smutna ratna vremena mešoviti brakovi prolazili još veće patnje od onih, jednonacionalnih.

- Pre ove golgote prošao sam onu "standardnu" kao i svi drugi srpski civili našeg kraja. Uhapšen sam 6. juna 1992. godine, taman kad smo se Jela i ja spremali da idemo na sahranu jednog od komšija koji je kao pripadnik Zengi poginuo na dubrovačkom ratištu. Upali su u kuću i ženi odgovorili: "Bolje će biti da se spremi za svoju sahranu." Posle toga sam prošao torturu u dva privatna zatvora gde me, istina, nisu tukli, ali zato su me ponižavali, terali da klečim i molim se po katoličkim kanonima, da pevam ustaške pesme. Šta ću, pevao sam im... - objašnjava Strižak kako je preživeo najteže trenutke u životu.

On je tek posle nekoliko dana odveden u vojni zatvor Kuline gde je četiri dana ispitivan, a kulminacija je bila kada su mu doveli na sučeljavanje Dušana Novakovića, čoveka koji je navodno optužio najveći broj Srba za pokušaj oružane pobune.

- To je bila jedna seoska pijandura, čovek s psihičkim smetnjama što su svi znali. Ali, navodno je posle batina u Lori pristao da potpiše prazne papire s optužnicama protiv svih nas. Mene je optužio da sam selom šetao sa isukanim velikim pištoljem. U oči sam mu rekao: "Skupo ćeš mi ovo platiti ako se opet budemo videli." Na sreću. istražni sudija koji me je ispitivao shvatio je kako je u pitanju podvala i većina nas je ubrzo puštena. Tom čoveku puno hvala jer je preda mnom upozorio upravnika da nikome od nas ne sme da fali dlaka s glave - veli Ratko Strižak.