Detinjstvo u zagrljaju smrti
Vasilije Karan, pisac, novinar pripovedač, esejista gostovao je tri večeri zaredom u Štutgartu, u prostorijama Generalnog konzulata Republike Srbije, na književnoj večeri "Radnik, pesnik u tuđini". Mnogobrojna publika susrela se prvi put sa njegovim romanima "Plava svetlost", "Kako sam dobio pismo od Hitlera" i "Crveni tragovi", sa čijim scenarijom se nedavno susreo i režiser Emir Kusturica.
Rođen je 1934. u Potkozarju, na Pogleđevu, u zaseoku sela Međuvođa, odakle puca pogled na čitavo Knežpolje i ravnu Slavoniju. Kuća Blagoja i Petre Karana nalazila se usred zaseoka, nedaleko od izvora Miletinac koji je ucrtan u sve vojne karte. Kada je okupacija došla i na Pogleđevo, njihovih četvoro dece, asilije, Mirko, Ranko i Anka, imali su ukupno 14 godina.
Tek kada je odslužio vojni rok 1954. godine, zaposlio se kao fizički radnik u Šumskom gazdinstvu Kozara u Bosanskoj Dubici i nastavio dalje školovanje. Završio je srednju ekonomsku i novinarsku školu i Pedagošku akademiju - grupu za srpskohrvatski jezik i književnost.
Rano je počeo da piše o ratu kako su ga videle dečje oči. Za svoj prvi roman "Crveni tragovi" Vasilije je rekao: Dok sam pisao ove redove, ponovo sam prošao kroz veliku kozarsku ofanzivu. Sanjao sam kolone vojnika s bajonetima na puškama, decu bez roditelja, drhtao od straha i video-smrt izbliza." Celokupno Karanovo stvaralaštvo je ispovedna proza i svedočanstvo borbe za slobodu.
NEMAČKO ROBLJE
- Imao sam samo sedam godina kada je počeo Drugi svetski rat i kada je stigao u moje Potkozajre. Slušao sam jezive priče i nisam znao šta je rat, ali sam ga brzo video. Ono što su moje dečje oči videle je priča koje se ne može nikada i nikome ispričati. I to je razlog i to je ona muka koja me je naterala da pišem romane, pripovetke, putopise, monodrame... Kao momčić želeo sam da budem stolar jer mi je mirisala laška i ja sam sa 17 godina napravio porodici prozore na kući, ali čitajući knjige o ratu i sećajući se šta sam video na Kozari okanio sam se stolarije i prihvatio se književnosti.
- Kada je rat buknuo u Potkozarju, seljani su izmicali pred ofanzivom nemačkog generala Fridrih von Štala, koji je vodio treću ofanzivu na Kozari. Kozaru su branili partizani, a njih je bilo svega 3.500 slabo naoružanih. Nisu odoleli tolikoj sili jer su na nemačkoj strani bili i hrvatske ustaše i domobrani. Tri vojske na 3.500 partizana i Kozara je pala. Spavao sam u kolibi od granja, od paprati, od oblovine i kroz grane gledao avione kako nas tuku iz mitraljeza, a često bacaju i bombe. Ostala mi je slika jedne ljuljaške na Kozari na kojoj su se ljuljali devojčica i dečak - brat i sestra. Nakon bombardovanja naišao sam na dva groba sa dve sveće, a na dve ljuljaške više nikog nije bilo... Nemci i ustaše su nas pokupili, postrojili u kolone i poterali u hrvatske logore. Sposobna radna strana je odlazila u Nemačku, jer su Nemci bili na ratištima i nije imao ko da radi u fabrikama i na njivama. Roblje je punilo nemačke fabrike, a manje sposobni završavali su u logorima u Hrvatskoj, Austriji, Mađarskoj...
MAMA, KRUHA
- Bio sam u koloni koja je išla za Jasenovac i imao tada majku, dva brata i sestricu u majčinom naručju. Majka se sagnula i pitala me "Sine, bi li bežao?. Ja sam rekao da bih, rekla je: "Beži i traži oca". Ja sam iskočio iz kolone i za mnom su zapucali, bio sam ubeđen da pucaju meni u leđa, ali trčeći šumskom stazom video sam mladu ženu koja trči ispred mene i video sam malo krvi po stazi. Pucali su na nju. Ona je ranjena skrenula negde u šipražje da se sakrije ili da umre. Moja sloboda trajala je samo 20 minuta. Naleteo sam na Nemce i oni su me uhvatili i predali domobranima. To je ona vojska koja nije klala, nije ubijala, često se predavala partizanima sa oružjem. Ležao sam u rovu sa domobranom koji se borio. Kada mi dojadi da ležim i hoću da ustanem, on me upozoravao: "Lezi, ubiće te tvoji." Ležao sam sa domobranom u jednom šinjelu. On bi ga raskopčao i zakopčao oko mene. Ali moje bosonogo krvavo detinjstvo nije moglo da miruje i ja sam već bio divlje dete, bežao sam od svakoga koji je jači od mene, a najviše od ustaša i Nemaca. Manje sam se plašio Nemaca nego ustaša.
Hajdučki rastanakSlično je sa verskim praznikom Mitrovdan, koji su naši preci smatrali danom posle koga se ljudi i stoka sklanjaju na sigurno, čekajući zimu. Taj datum je poznat kao hajdučki rastanak. Meteorološki sateliti su dokazali da upravo od tog dana Sunce smanjuje aktivnost na severnoj hemisferi i na taj način najavljuje uvod u zimu. Pošto je reč o savršenoj preciznosti našeg kalendara i promenama elektromagnetizma Sunca, smatra se da ovo ne može biti slučajnost, pa ostaje misterija kako je naš stari narodni kalendar izračunat. |
- Domobran me je naučio ako me Nemci zaustave da kažem da mi je otac u logoru, a ne u partizanima. Nisam znao da su ga već uhvatili i da je u Jasenovcu gde je bio i ostatak porodice. Veliki broj pomro je od gladi. Umrla je i moja sestrica Anka, koja je imala 18 meseci. Puzila je logorom i bežala od majke, jer je mislila da je majka kriva što ona nema šta da jede. I stalno je ponavljala "mama kru'a". Jednog jutra je izdahnula, a dva brata su je milovala i govorila: "Naša je seja umrla." Otac nije znao da mu je porodica tu u Jasenovcu. Kasnije su ga deportovali za Zemun i to u logor koga su držali Nemci. Dugo je bio najizdržljiviji, a onda je jednog dana moj otac počeo da se gubi. Jeo je vlastite ruke i istog dana je umro naslonjen glavom na bodljikavu žicu. Kad sam odrastao, otišao sam na mesto gde je bio taj logor i poljubio zemlju na kojoj je moj otac izdahnuo. Majka i dva brata su mu preživeli golgote Jasenovca, a ja sam dugo lutao i tražio oca. Onda se o meni brinula jedna porodica dok ih nisu pokupile ustaše.
GROBNICE KAO ULICA
- Logor Jasenovac posetio sam prvi put negde 1955-1956. Imao sam zazor, strah, gađenje prema tom prostoru. Međutim, počeo sam češće da idem. Preko puta Jasenovca imamo mi i Gradinu, gde je pobijeno 360.000 Srba, Jevreja i Roma. I dan-danas postoje kazani u kojima su kuvali ljude i od njih pravili sapune... Ima preko 20 ogromnih grobnica veličine kao jedna ulica... Mi tu sada palimo sveće, nedavno smo išli za dan proboja logoraša iz Jasenovca, to je naše svetište i tu mi sada hoćemo da gradimo crkvu, muzej i druge objekte. Republika Srpska se zauzela za to sveto mesto, međutim koče nas drugi.
- Doživeo sam i građanski rat na prostoru bivše Jugoslavije. Pa zar meni trebaju dva rata, pitao sam se. Kada je počeo prvi imao sam sedam, kad je počeo drugi 57 godina. Nisam ratovao ni u jednom, ni u drugom, u prvom su mi ratovali otac, stričevi, starija braća, a u ovom drugom sin. Strepeo sam kad je dospeo u hrvatski logor u Mostaru. Šest meseci je bio logoraš. Muka nad mukama, ja sam plakao u podrumu i brisao suze da mi supruga ne vidi, a ona se zatvarala u sobu i plakala i krila od mene.
- Zbog bratstva i jedinstva u Jugoslaviji nije bilo popularno govoriti šta su uradile ustaše ili muslimansko stanovništvo. Nakon ovog građanskog rata otvorile su se druge kapije prema istini i uvode nas u svet koji je bio zataškavan za vreme Drugog svetskog rata. Da bi čovek došao do istine mora doći do onih književnih dela koja tu istinu donose.
- Balkan je prostor gde nacionalizam uvek buja. Strane sile znajući za takvo stanje one taj nacionalizam koriste u svoju korist i zavađaju narode. Ovde i danas treba samo jedna šibica i da plane opet. Ima jedna nada, a to je ako bismo ušli u ujedinjenu Evropu granice bi se izbrisale i drugi bi zakoni došli među balkanske narode...
