Zapad režirao pokolj u Bosni

Od početka rata u BiH iskreno ste se zalagali za mir. Mislite li danas da ste bili naivni u proceni da je bilo moguće da rata ne bude?
- Ja sam se otpočetka nadao da rata neće biti, i zato se nisam ni kandidovao na izborima 1990. godine. I uveren sam da bi rat bio izbegnut da nije bilo interesa za rat onih izvan BiH. Naime, Srbi su prihvatili oba autentična muslimanska predloga: Izetbegovićev, da se Bosna izdeli između tri nacionalne zajednice, i Zulfikarpašić
- Filipovićev, da se obustavi regionalizacija, a da Bosna ostane u Jugoslaviji kao jedinstvena, unitarna republika, članica Federacije. Strane sile, a najmanje dve od njih, izvršile su pritisak na Izetbegovića da ne prihvata mirna rešenja već da ide u rat, jer "BiH je njegova", rekli su mu. Marta 1992. godine svi smo slavili spasavanje BiH, jer je dan ranije bio prihvaćen Lisabonski sporazum ambasadora Kutiljera iz Portugala. Taj sporazum je u najvećoj meri sličan Dejtonskom, do koga smo došli nakon tri i po godine rata, skoro 100.000 mrtvih, razaranja gradova, i što je najgore, razaranja odnosa među nama, naročito između muslimana i druge dve hrišćanske zajednice. A što se naivnosti tiče ona je u srpskom jeziku, čak i leksički, rođena sestra nevinosti. No, i kad propadnu svi izgledi za mir, i dalje treba biti za mir, jer tako postajemo "sinovi našeg oca nebeskog" - kako kaže Hristos.

 

Kada je BiH pre Dejtona bila najbliža postizanju mira?
- Osim Lisabonskog sporazuma i Kutiljerovog plana, najbliži miru smo bili u vreme Oven-Stoltenbergovog plana u jesen 1993. godine. Tim planom bi bilo rešeno i hrvatsko pitanje u BiH, koje je, kao nerešeno, i danas izvor velike nestabilnosti u Federaciji BiH, pa tako i u BiH i regionu.

 

 

- Nisam siguran da su me optužili najveći državnici. Tokom pregovora imali smo zaista uglednih pregovarača, moralnih i brižnih, koji su razumevali sve tri strane, pa čak i bili svesni greha Zapada u ovom ratu. No, imali smo i sasvim neodgovornih ambicioznih, umišljenih činovnika, koji su svojim šefovima hteli da "isporuče" i više nego što je traženo i time su odlagali kraj rata. Setimo se, pokojni ambasador (Ričard) Holbruk se pohvalio da je sa mnom postigao i više nego što predviđa Dejtonski sporazum - da napustim i funkciju u SDS, iako ta funkcija nije javna, i nisam bio obavezan Dejtonom. Neki od tih ambicioznih su se čak nadali i Nobelovoj nagradi za mir, pa možete zamisliti koliko su ljuti na mene mogli biti što je nisu dobili.

 

Zašto je Zapad okrenuo leđa Srbima?
- Srbi su izgubili dva svetska rata onoga trena kad su im anglo-američki saveznici, zaslepljeni stereotipima o ruskoj opasnosti, okrenuli leđa i Nemačkoj prepustili preuređenje Evrope. Time su Srbe, uvek ambivalentne između Istoka i Zapada, definitivno usmerili ka Istoku, tj. ka Rusiji, koja i sama sada postaje Zapad. Tako su, napuštajući Srbe i okrećući se protiv njih, naši anglo-američki saveznici i sami izgubili Drugi svetski rat. Niko neće moći da se suprotstavi nemačkom mirnodopskom osvajanju Evrope, a svoju najveću grešku, napuštanje sporazuma Ribentrop-Molotov, oni više nikad neće ponoviti. Situacija se razvija u pravcu čvrstog životnog povezivanja "ponemčene" Evrope i Rusije. A to je onda sasvim drugačija Evropa, pa i svet u kojem anglo-saksonski faktor gubi Evropu od onog trenutka kad se okrenuo protiv Srba.

 

Pominjali ste reviziju ishoda događaja na Balkanu?
- U toku je nastavak prethodnih ratova, sada u formi revizije ishoda, te predigra sledećih ratova. U svojim pismima prijateljima ja sam još u januaru 2000. izneo svoje slutnje da je zapadni finansijski sistem pred slomom, i da ratovi služe za odlaganje toga sloma. Da nije bilo 11. septembra 2001. taj slom bi se desio u prvim godinama 21. veka. Odlagan je ratovima u Avganistanu i Iraku i bio bi odložen i dalje da je Iran slabiji. Ali to je put u propast, jer ne vidi se kraj niti ima kraja žrtvama za održavanje jednog dotrajalog modela sveta. Gospodari toga sveta bi promenili sve drugo, samo ne sebe i taj model. Iako im pred očima izrastaju druge velike ekonomske sile: Kina, Japan, Indija, Brazil, oni su još uvek zagledani u Rusiju kao u neku opasnost, prosto opčinjeni njome i njenom mitskom snagom, iako Rusija niti ima tradiciju osvajanja na Zapadu niti se grabi sa drugim imperijalnim silama za svetske resurse negde drugo, niti više ima ideologiju za izvoz.

 

Šta je u pitanju?
- Pa, ruski domaći resursi. Ja sam na početku naše krize osetio da je u pitanju okruživanje Srbije, sa ciljem da joj se izdiktiraju rešenja. Osim na Drini, Srbija i jeste okružena, i jesu joj izdiktirana rešenja. Iste takve namere se snuju i prema Rusiji, sa nadom da neće morati da ratuju protiv nje, već da je okruže toliko da joj mogu izdiktirati rešenja. Ali, to ne biva. Hrvatski pesnik romantizma Mažuranić napisao je stih: "Boj se onog, ko je sviko/ Bez golema mrijet jada." A i Rusi su, kao i Srbi, svikli da ginu za takvu tričavu i demodiranu stvar, kao što je - Sloboda.