Plati državi što ne radi ništa
Nemaju vodovod, uređen put, javnu rasvetu, odvoz smeća, ali sve redovno plaćaju, dok su kamioni javnog preduzeća Hrvatske šume urušili jedini most, a onda buldožerom na privatnoj zemlji prokopali novi put.
Hrvatska je konačno odahnula. Štefan File, poverenik za proširenje EU, lično je došao u Zagreb da čestita "na izvrsno obavljenom poslu". Prvog juna Hrvatska će postati punopravni član Evropske unije. Meštanima Brestika, zaboravljenog srpskog sela na Baniji, koje smo posetili isti dan kada je i File gostovao u glavnom gradu Hrvatske, zagrebački teferič delovao je groteskno. Na stotinak kilometara od njih ispijao se šampanjac zbog dobro obavljenog posla. Evropa je na velika vrata stigla u Zagreb, ni sat vremena lagane vožnje udaljen od Brestika. No, iz tog banijskog sela čini se daleko svetlosne godine.
Brestik je neki drugi svet, sa kraterima na putu, srušenim mostom u centru sela, oštećenim krovovima, razbijenim prozorima, sablasno praznim kućama... Do "Oluje" u njemu je živelo 450 duša, sada ni 100. U samom centru je spomenik Prvoj proleterskoj banijskoj četi sa popisom Brestovčana koji su u temelje hrvatskog antifašizma ugradili svoje živote, a na zgradi seoskog doma, s druge strane puta, ploča je s imenima onih koje su Pavelićeve ustaše odvele u Jadovno. U tom domu čekalo nas je desetak meštana koji nisu sakrivali iznenađenje da se neko setio da i njih nešto pita o toj sveprisutnoj hrvatskoj priči o Evropi. I to baš dok Štefan odaje priznanja Josipoviću, Milanoviću, Pusićevoj...
Evropa, kaže File, raširenih ruku dočekuje Hrvatsku u svoje društvo. I Brestik je u Hrvatskoj. Baš to ističu naši domaćini Slavko Lalić, Milan Banjanac, Ilija Boromisa, Dušan i Mladen Keleuva, Miroslav i Dušan Boromisa i Milan Samac.
Nemaju ništa osim mermerne ploče sa imenima poginulih "proletera", što u Hrvatskoj i nije neka poputbina s kojom se može daleko stići. A popis onog što nemaju mnogo je duži. Nemaju vodovod, uređen put, javnu rasvetu, odvoz smeća... I nikada to ne bi ni isticali da im već godinama opština Glina uredno ne ispostavlja račune za te usluge. Takvi su, uveravaju ih opštinari, evropski standardi i zakoni, a Hrvatska ne želi da zaostaje. Pa što se Brestovčani bune, žale za Krajinom, hoće da se izdvoje? Ako svi plaćaju komunalne doprinose, šta bi oni hteli!
Plati, pa se žali upravi vodovoda. I tako za komunalne doprinose svaki mesec po domaćinstvu oni izdvajaju od deset do 30 evra, pa godišnje u opštinsku kasu sa tog osnova uplate i do desetak hiljada, a zauzvrat ne mogu dobiti ni kamion kamena kojim bi pokrpili rupe na seoskom putu.
- Većina ljudi nije se ni vratila posle "Oluje". A komunalni redari i policija redovno obilaze kuće, raspituju se za njihove adrese i na sve načine pokušavaju da im naplate usluge koje ne pružaju. Šalju nam rešenja o prisilnoj naplati i pozivaju se na stotine zakona, a nikada nisu napisali kada će nam dovesti kamen na cestu - priča Slavko Lalić.
Potok jede put
|
Brestovčani redovno plaćaju i javnu rasvetu, ali je ne bi imali ni u kućama da u svojoj šumi nisu posekli 150 stabala i sami ih ukopali, a iz Elektre su došli samo spojiti žice. A napon im je tek 130 volti, kao u Americi. Kada jedan uključi mlin, ostali ostanu u mraku.
I tu nije kraj njihovim mukama. Mušterije su baš svim državnim preduzećima. Uz Hrvatske vode, Hrvatsku elektroprivredu, Hrvatske ceste... tu su i Hrvatske šume. Pod njihovim kamionima pretovarenim trupcima, most preko potoka Lastovače se urušio. I umesto da ga poprave, buldožerom su napravili novi put preko privatne zemlje, a na proteste vlasnika se i ne obaziru.
- Desetine molbi poslali smo na razne adrese, ali nam niko nije ni odgovorio. Samo policija na jedan zahtev, kada smo tražili da dođu kontrolisati pretovarene kamione Hrvatskih šuma, odgovorili su da nemaju takvih instrumenata da to provere - kaže Dušan Keleuva, a njegov rođak Mladen dodaje da su hteli i da blokiraju put, ali su odustali iz straha da ih ne optuže za novu balvan revoluciju.
- Država svojom nebrigom i nametnutim haračem daje nam do znanja da bi bilo najbolje da nas i ovo malo nestane, a niko od nas nema rezervnu domovinu i rezervnu kuću - rezigniran je Lalić, koji uporno obilazi opštinske kancelarije u Glini zahtevajući da im se bar nešto uradi od onog što plaćaju. I uvek dobije isti odgovor da nema sredstava.
- Pa nismo slepi, vidimo kako su uređena hrvatska sela. Očito je i slepcu da novca nema samo kada treba nešto uraditi u srpskim selima - kaže on.
Po zakonu su svi jednaki, komunalne doprinose plaćaju i Hrvati i Srbi i u Brestiku su toga svesni. Ne bi ni hteli da budu izvan zakona, pogotovo sada kada se diče evropskim štihom. Ali ne razumeju da pod tim istim zakonima kroz hrvatska sela prolaze asfalt, vodovod, javna rasveta, odvozi se smeće, imaju javni prevoz, baš sve što Brestovčani godinama samo plaćaju, a kada će to sve i imati niko ne zna. A šampanjac se već ispija i sve je po zakonu.
- Mi nismo građani drugog već 102. reda, mi smo u vlastitim kućama gosti - zaključiće Lalić tužnu brestovačku priču o zakonima i pravdi u Hrvatskoj.
