Dajte nam posao, makar i latinični
Vukovarski slučaj ogolio je na brutalan način notornu činjenicu da ustavni zakon o pravima nacionalnih manjina (kojim se garantuje i službena upotreba jezika i pisma nacionalnih manjina na područjima gde one čine trećinu i više stanovništva) u Hrvatskoj postoji prvenstveno zbog toga da se ne bi primenjivao. Naime, uspaljena politička scena koja je manifestovana u i oko Vukovara iskristalisala je, ne i slučajno, netačnu poruku da se moratorijum na primenu spomenutog zakona traži samo za taj grad.
Kao da je u ostatku Hrvatske, kada je o Srbima reč, slika drugačija, gotovo idilična i nekonfliktna, da u primeni ustavnog zakona i nema nekih većih problema. Tim povodom posetili smo dve tipične opštine na Kordunu i Baniji, Vrginmost i Vojnić, u kojima su Srbi relativna većina, gde imaju i načelnička mesta, a koje su i među najsiromašnijima u Hrvatskoj, pa im i problemi oko jezika i ćirilice i nisu na listi prioriteta.
Uostalom, oni već godinama na ulazu u opštinske zgrade imaju dvojezične natpise, na ćirilici i latinici, ali to je i sve što su od ustavnog zakona o pravima manjina konzumirali.
Premalo da bi se time dičili i ponosili, stiče se utisak u razgovoru sa prvim ljudima u Vrginmostu i Vojniću, načelnicima Brankom Jovičićem i Brankom Eremićem. U opštinama gde su Srbi do 1991. godine bili dominantni, sa preko 95 odsto stanovništva, sada su još većina, ali ispod 50 odsto. U njima je većina radno sposobnih nezaposlena i u kojima je dominantna staračka populacija, rasprave o jeziku i pismu čine se gotovo neukusnima.
- Imam utisak - kaže Branko Jovičić, načelnik Vrginmosta - da je pitanje jezika i pisma došlo u prvi plan iz nečijih dnevno-političkih razloga. Nacionalnu ravnopravnost Srba u Hrvatskoj neće ugroziti pravo na jezik i pismo, iako ga držim važnim, već pre siromaštvo, nezaposlenost, demografija - naglašava on, uveren da će Srbi konačno i u njegovoj opštini dobiti dvojezične natpise ulica i sela, ali se pita kome će one služiti kada su škole prazne i zatvorene.
- Ustavni zakon o pravima manjina ne bavi se samo njihovim pismom i jezikom, već i pravom proporcionalne zastupljenosti i zaposlenosti manjina u državnim i javnim preduzećima. Mi bismo bolje živeli kada bi se ti problemi efikasnije rešavali, makar i na latinici, ali se o tome najmanje govori - reći će Jovičić, navodeći primer hrvatskih šuma u kojima Srba nema ni u tragovima, ni među sekačima. Tako je na železnici, elektroprivredi, policiji, pravosuđu...
Potpuno je ista situacija u susednom Vojniću, koju će načelnik Branko Eremić slikovito opisati u jednoj rečenici:
- Mi smo isto sirotinja i na ćirilici i na latinici!
Na zgradi opštine su dvojezični natpisi, ali ih nema na zgradama šumarije, elektre, doma zdravlja, nema ih na mestima koja su u nadležnosti vladinih ministarstava, a i šta će tamo gde nema zaposlenih Srba, ko bi ih čitao - pita se Eremić. - Ja iz toga zaključujem da nisu iskrene namere iz vrha, kao pritiskaju lokalnu zajednicu da primenjuje zakon, a sami u svom domenu to još nigde nisu sproveli.
Eremić naglašava da i opština jedva preživljava, jer su prihodi prepolovljeni.
- Mi nemamo ni za papir, a trebalo bi menjati ploče sa imenima ulica i mesta. Dajte, molim vas - odmahuje rukom ne sakrivajući uverenje da je dvojezičnost u Vojniću više finansijski nego politički problem.
Opština je pred kolapsom, zatvoren je pogon keramike, drvna industrija je propala, ljudi su ostali bez posla. Jedino punim kapacitetom radi pogon za spaljivanje opasnog otpada, smešten u centru Vojnića. I tu će ostati do daljnjeg, jer jedino u njoj pedesetak radnika prima platu.
|
Prava imaju drugi |
