Hrvatska više voli pse
Otkako smo se vratili iz Srbije, u našem se selu nije čuo dečji plač niti se zapevala krajiška ojkača, priča pomalo setno starina Mile Torbica iz Ostrožina na Kordunu. Dok je iz stare kordunaške drvene kuće, za koju njegova supruga Ljubica kaže da je u onom Drugom svetskom ratu bila baza narodnooslobodilačke partizanske vlasti, u kojoj je i napisan čuveni Ostrožinski pravilnik, iznosio staru šljivovicu, rukom je pokazivao na okolne puste kuće, u kojima od "Oluje" nema njegovih komšija. U Ostrožin se vratilo dvadesetak staraca, a do rata je to bilo selo puno života i mladosti.
- Najmlađem je sada 60 godina - reći će Mile, koji još dobro nosi svoje 84, baš kao i pet godina mlađa supruga Ljubica. Zdravlje ih još dobro služi, ali sve ostalo je naopako. Od kada su se vratili iz izbeglištva u Srbiji, a tome ima već punih 12 godina, nisu imali ni sekunde za staračku dokolicu. Došli su u pusto selo, u kuću bez prozora i vrata, zaraslo dvorište, njive i livade. Srećom, niko ih nije uznemiravao, možda i zato što baš ništa nisu ni imali. Iz Srbije nisu imali šta poneti, a kod kuće ništa vredno nisu zatekli. Sve im je opljačkano i odneseno.
- Kako živimo? I sami ne znamo. Sa 120 evra penzije i desetak ovaca - kaže Mile.
Srećom nemaju gde ni da troše. Najbliža trgovina je u desetak kilometara udaljenom Vrginmostu, a do nje se može samo pešice jer nema nikakvog organizovanog prevoza.
- Sinovi su nam govorili da se ne vraćamo. Nismo ih poslušali. Ovde smo mladost ostavili - priseća se baka Ljubica razloga zbog kojih su se vratili u Ostrožin. Znali su, po kazivanju drugih, kakva ih "dobrodošlica" čeka, kuća bez prozora i vrata, dvorište i celo imanje bili su kao džungla, sve obraslo u korov. A mislili su, živeće od zaslužene penzije, koju su primali još pre rata. Zaradili su je na poljoprivredi, redovno uplaćujući po 20 godina u penzioni fond. A kada su došli da traže svoje, u penzionom su im saopštili da nemaju pravo da potražuju deset godina neisplaćenih penzija, a službenik im je odmah izračunao da će ubuduće primati svako po 40 evra. Dobili bi, još im je rekao, da su ranije došli i po dvadesetak evra zaštitnog dodataka, ali je on ukinut nekoliko meseci ranije.
- Kakva je to penzija - pitao je službenika začuđeni Mile. Objašnjenje nije ni do danas dobio.
- Ni u čemu nisu bili tako pedantni kao u ukidanju naših prava. U toj šumi nekakvih zakona i propisa, mi smo dobili penzije manje od socijalne pomoći. To je sramota, kakvi su to zakoni. Baba i ja uplatili smo zajedno četrdeset godina, a sada nam daju tu mizeriju. Žalili smo se, pisali molbe, ali su nas uvek odbijali. Ništa tu ne pomaže.
Zulum divljih svinja
|
Uzimali su nam i mimo zakona i po zakonu, kako im se namestilo - rezignirano će deda Mile o državi koja je u onom svetskom ratu, bar tako piše u hrvatskom Ustavu, nastajala i u njegovoj kući, u kojoj je napisan Ostrožinski pravilnik, prvi pisani dokument o radu tadašnjih narodnooslobodilačkih odbora. U susednom Kirinu, te 1941. godine, narod je proglasio Kirinsku republiku, a danas u Kirinu i Ostrožinu nema ni republike ni naroda, a na snazi su neki drugi pravilnici.
- Tu smo se rodili, poderali se, a najbolje bi bilo da smo mogli to prodati i otići zauvek. Dok se može raditi, nekako sastavljamo kraj s krajem, ali kada padnemo u krevet, o tome ne smemo ni misliti. Ovde ćemo teško dočekati bolje dane. Starost pritisla, a nepravda ovladala - reći će deda Mile, žaleći za komšijama kojih više nema, za uništenim i opljačkanim selom. Nikome se ne može požaliti. Država daleko, Bog visoko.
- Tuđman nas je u 'Oluji' pozivao da ostanemo. Njegovi naslednici i sledbenici, Mesić, Josipović i sada Gotovina, svi Srbe kao zovu da se vrate. A mi koji smo ih poslušali, koji smo im poverovali, grdno smo se razočarali i pokajali. Sada samo čekamo, kao i oni uostalom, da pomremo i tako okončamo tu našu priču - zaključiće deda Mile svoju storiju o povratku. - I sada ovde možeš živeti, ali ne bolje od psa. Ma kakvog psa, njima država posvećuje više pažnje nego nama.
