General u tamnici, porodica na ulici!
Posle oslobađajućih presuda hrvatskim generalima, državni vrh se takmiči u izjavama da će i Srbija, poput Hrvatske brinuti o svih svojim građanima optuženim ili osuđenim pred Haškim tribunalom. Međutim, u praksi, porodica generala Radislava Krstića koji je pre dve godine umalo ubijen u zatvoru u Velikoj Britaniji, već godinama, daleko od očiju javnosti i pažnje države, živi na rubu egzistencije, a sada joj preti i iseljenje iz stana mada za njega ima sve potrebne papire.
- Teško mi je da izgovorim, ali kao da neko namerno čeka da moj otac umre u zatvoru kako bi me iselili iz ovog stana jer je neko odlučio da se baš tu useli. Verujte, na rubu sam i živaca, ali i egzistencije.
- Više nemam odakle da plaćam zakup Vojsci, a pri tom sam primorana da od početka ove godine plaćam i sve moguće dažbine za drugi stan u kome niko ne živi i koji sam kupila po saglasnosti Uprave za infrastrukturu Ministarstva odbrane zbog realizovanja odluke i rešenja o razmeni vlasništva.
Najtragičnije od svega je što na televiziji gledam naše zvaničnike koji tvrde kako pomažu porodicama haških optuženika ili osuđenika, a od 2004. godine potpuno sama finansiram svaku posetu ocu - priča u eskluzivnom razgovoru za "Vesti" Tamara Krstić.
Apsurd
Prema njenim rečima, njenom ocu je 2000. godine Ministarstvo odbrane, tadašnje SR Jugoslavije donelo rešenje koje je potpisao ministar, da se generalu Krstiću dodeljuje stan u Raškoj ulici u Beogradu. Zatim sledi rešenje da ga može otkupiti tako što će Vojsci predati svoj stan, a onda i sledeće rešenje kojim se precizira sve u vezi zamene ta dva stana.
Naizgled jednostavna priča kroz koju je prošlo na stotine oficira Vojske, u slučaju generala Krstića je dovedena do apsurda.
- Od 2005. godine, kada smo se uselili traje i naša agonija zbog koje neko mora da odgovara. Najpre je zamena stanova stopirana, jer smo saznali da stan koji je po odluci ministra predviđen za razmenu, nije legalizovan.
- Ni sama ne znam koliko sam para potrošila da bih prikupila sve papire u vezi sa legalizacijom tog stana, a onda, pošto je trebalo da se čeka donošenje nekog podzakonskog akta, na predlog Ministarstva odbrane, marta ove godine, taj stan sam prodala budzašto da bih kupila drugi koji je specijalna vojna komisija pregledala, i takođe pismeno, 19. marta ove godine, dala saglasnost da može biti predmet razmene.
Da bih kupila taj drugi stan podigla sam i kredit, a i dodatno sam se zadužila kod prijatelja, da bih tek na kraju, saznala da zamena ipak nije moguća i to zato što je stambeni dosije mog oca u Sudu još od 2004. godine.
Neću se predati
- Da nije tragično bilo bi smešno. Prvo su nam rekli da je tatin stambeni dosije u Vojnom odeljenju Specijalnog suda, zatim da je u Upravnom sudu, da bi na kraju rekli da je u Prvom osnovnom sudu u Beogradu. Svaki put smo suprug i ja obigravali pragove tih sudova i nakon svih provera uredno uzimali pismene potvrde da stambeni dosije nije u sudu, kao i da se protiv mog oca ne vodi nikakav spor pred istim. U svim sudovima na pisarnici bi nas u čudu pitali kako to da Ministarstvo odbrane nema broja predmeta, pod kojim je taj dosije navodno u sudu.
Da nevolja nikada ne ide sama, Tamara je prošlog meseca dobila i opomenu iz Ministarstva odbrane za neplaćene mesečne zakupe stana (oko 2.000 evra), uz opomenu da će ih, ako dug ne izmire u određenom roku tužiti.
- Jednostavno više nemam odakle da plaćam. Do sada sam samo za kupovinu tog drugog stana, plaćanje poreza i raznoraznih dažbina potrošila ogromnu sumu novca. Ako je nekome cilj da me i fizički i ekonomski ubije, na odličnom je putu. Ali, ako neko smatra da ću između stambene egzistencije i svog oca odabrati ovo prvo, grdno se vara. Neka me i isteraju na ulicu, ali ću "roditi novac" da bih barem jednom godišnje videla svog tatu - priznaje ova žena koja se zbog očigledne nepravde, nedavno pismeno obratila i predsedniku Srbije, Tomislavu Nikoliću i ministru odbrane, Aleksandru Vučiću.
- Ne tražim ništa da rade mimo zakona ili na svoju ruku, niti tražim nešto tuđe. Tražim samo ono što mi pripada i što sam trebala da dobijem još pre 12 godina. Ako ova država zaista želi da pomogne svojim građanima, posebno onima koji su pred sudom u Hagu, onda to treba i praktično da pokaže. Iskreno, verujem u ministra Vučića. Verujem da je odlučan da raščisti sa kriminalom u državi i Vojsci, jer za ovo što se meni događa neko treba da odgovara - kaže na kraju Tamara Krstić.
Primer Hrvatske- Ponekad uhvatim sebe u razmišljanju šta bi bilo da je moj otac bio hrvatski general. Ne samo što ne bi doživeo ovakvu presudu u Hagu, već bi i moj položaj, kao njegove kćerke bio mnogo drugačiji. Nažalost, daleko smo mi i od Hrvatske i od BiH - kaže ogorčeno Tamara.
Pitanje pukovnikuU više navrata sam, čak pozivajući se i na Zakon o dostupnosti informacija, pokušala da razgovaram sa čovekom koji je načelnik Uprave sektora za ljudske resurse, pukovnikom Slađanom Ristićem, koji nam je i dao pismenu saglasnost da kupimo stan u garnizonu Beograd, kako bi rešili proces razmene vlasništva, a konačno i naše stambeno pitanje.
|
