Pacovski kanali (9): Da, ja sam bio špijun
Razgovor Draganovića s islednicima bili su sve zamorniji."Za nemačku službu ostali ste dosad veoma korisni. Kako ste s njima počeli saradnju? - upitao je islednik.
- Radeći na zapošljavanju emigranata koji su iz Italije odlazili u Njemačku. Po prirodi stvari sam kontaktirao sve vrste policija, pa smo katkad činili jedni drugima usluge. Tako sam malo-pomalo imao sve bolje odnose s njemačkom službom i to je trajalo sve do šezdesetih godina.
Prošlo je dosta vremena otkako Draganovića niko iz tajne službe nije zvao na nastavak razgovora. Pitao se stalno šta li je sa njegovim slučajem, kako će se sve završiti, zašto ga ne zovu češće. Nestrpljiv, zakucao je jednog dana na vrata islednika Državne bezbednosti.
Lozinka i odzivKako se Draganović nije uvek sretao sa istim čovekom iz CIA, morala je biti utvrđena lozinka i odziv. Prema tom pravilu, onaj koji bi prišao Draganoviću morao je da na latinskom izgovori rečenicu: Prevladaće onaj koji prevlada sebe, a Draganović bi na to odgovorio: Mudrom čoveku je i reč dovoljna. Onda bi svaki izvadio po polovinu špila karata koji bi na istom mestu bili zasečeni i kad se spoje videlo bi se poklapanje. |
- O, Vi ste, profesore! Izvolite, uđite.
- Htio bih nešto da Vas pitam, ako dozvolite, kratko ću.
- Kako da ne, šta Vas zanima?
- Dugo me niste zvali, a proleće je moje godišnje doba. Uvijek sam ga provodio sa sestrom Danicom. Pa, mislim, ako vam nisam potreban, molio bih da mi dopustite da je posjetim u Slavonskom Brodu.
- Na koliko dana, profesore?
- Koliko dozvolite, gospodine, dva dana, pet.
Josip pogleda u kalendar i računa.
- Možete ostati cijelu sedmicu ako želite, a kad se budete vratili, moramo nastaviti razgovor.
Draganović je otišao zadovoljan jer je dobio šansu da se sretne sa sestrom, ali je zebnju u njemu pojačavalo pitanje - šta to još on i islednik imaju da razgovaraju.
Po povratku s puta, Draganović se odmah javio isledniku Josipu. Zatekao ga je u istoj sobi, za istom stolicom, s istim izrazom lica s kojeg se ništa nije moglo razaznati. Seo je na ponuđenu stolicu i čekao.
- Pa, profesore, kako je bilo na putu?
- Dobro, hvala.
- A vidite, ovi šoferi i kondukteri nikako da se odviknu od naših balkanskih navika. Zasjednu, pa nikad da krenu. A narod čeka da se pođe.
Profesor ga gleda i shvata. I na putu do svoje sestre imao je "senku".
Novac za teroriste
- Ipak, da pređemo na posao. Vidite, Vi ste nam pričali da ste se u Rimu sretali sa Ljubom Milošem. Ne sporite da ste mu dali dva miliona lira kao vaš doprinos akciji "11. travanj".
- Čini mi se gospodine da me niste dobro razumjeli, ili se ja nisam dobro izrazio. Doprinos jesam dao, ali ne u svoje ime, već u ime svih nas koji smo stajali iza naše NDH.
- Neka bude i tako. Sad nećemo o tome. Nego htio sam nešto drugo da Vas pitam.
Draganović gleda u Josipa dok ovaj mirno pali cigaretu.
- Niste nam rekli da ste se u Rimu sastali i sa Božom Kavranom!
- To je bilo negde u maju 1947. godine, poslao je nekog čoveka da me dovede k njemu i tako smo se sastali u jednom baru u Via dela Concelacione.
- Znači, sa Kavranom i Milošem ste se sastali radi dogovora o akciji "11. travanj"?
- Sad kad se stvari postave tako jedna pored druge, moglo bi se reći da su oba susreta bila tako zamišljena.
- Ali, zašto vas je Kavran korio toliko potonjih godina?
- Nisam bio za terorističku akciju, bio sam za Nezavisnu državu Hrvatsku, ali na drugi način. Kavran se naljutio jer sam nekoliko ljudi odvratio od akcije.
- I sad hoćete da mi kažete da je Kavran potegao toliki put u Rim da bi vas prekorio. Teško mi je da u to poverujem. Da li je on imao neki drugi razlog za posetu Rimu, osim da se sretne sa Vama?
- Da, da. Njegov dolazak u Rim trebalo je nečim "pokriti". Taj "pokrivač" sam bio ja. A glavni cilj mu je bio susret sa Pavelićem. - I?
- Ništa. Nisu se sreli. Znao je da Pavelićeva supruga stanuje legalno u Via Gradiška, ali mu je ona rekla da Pavelić nije u Rimu i da ne zna gde se nalazi. Hteo je da se sastane sa njim da bi razgovarali o akcijama koje je trebalo izvoditi u Jugoslaviji.
Oni su bili deo takozvanog trijumvirata koji su činili Mate Frković, dr Lovro Sušić i Božo Kavran. Ali je svaki od njih vukao na svoju stranu, pa je Kavran hteo da raščisti stvari sa Pavelićem.
Odobrenje kurije
- Je li Pavelić znao za njegov dolazak i gdje se u to vreme nalazio?
- Pavelić ništa o tome nije znao, on je zaista bio u jednom franjevačkom samostanu na jugu Italije.
- Sa znanjem i odobrenjem Vatikana, pretpostavljam?
- Svakako. Bez Vatikana, odnosno njegovih institucija, nisu se mogle uraditi ni mnogo sitnije stvari, a kamoli skrivanje jednog Pavelića.
- Ali, gospodine, čini mi se da imate pogrešnu predstavu o Vatikanu. Kad Vi o tome govorite kao da podrazumevate potpuno jedinstvo. Međutim, Vatikan sačinjava stotinu glava koje se često međusobno ne slažu i koje često kriju jedna od druge šta rade ili namjeravaju. Tu je papa, državni sekretarijat, 12 kongregacija, crkveni sudovi i još koješta.
Bogat obaveštajni učinakPrema informacijama CIC, u periodu od 28. maja 1950. do jula 1960. Krunoslav Draganović je od američkih obaveštajaca, već CIA u to vreme, primao mesečno prosečno 100.000 lira. Poređenja radi, prosečna plata u Italiji u to vreme bila je 47.000 lira.
|
Razgovor se nastavio satima. Josip je pažljivo listao papire i ispitivao profesora o raznim imenima, vezama s ustašama, s Vatikanom. Razgovarali su o konačnom razlazu Vjekoslava Maksa Luburića i Pavelića, zbog nekog novca koji je Srećko Rover skupljao u Australiji za ustaški pokret.
- Vjerujem, profesore, da nećete poreći da ste za gotovo sve ove godine koje ste proveli u emigraciji bili višestruki obavještajac.
Draganović se glasno nasmeja:
- Zašto tako, gospodine? Zašto lijepo ne kažete: Vi ste profesore bili špijun. Tako se kod nas kaže ako se ne varam.
- Špijun tako ružno zvuči, nisam htjeo da Vas uvrijedim.
- Isto je to. Bilo i ostalo. I ostaće, gospodine. Da, ja sam bio špijun!
