Pacovski kanali (1): Predaja "Zlatnog sveštenika"
Naslućivanje sloma fašizma već polovinom 1943. godine državama okupljenim oko sila osovine nametnulo je zadatak koji, istina, nije obnarodovan, ali jeste temeljito pripreman. Valjalo je osmisliti beg čelnika nacističke Nemačke, fašističke Italije, ali i kvislinške Nezavisne države Hrvatske. Prvo je novac izmeštan iz država "Hitlerove koalicije", a zatim se razmišljalo i kako izvući ljude koje će pobednici sasvim sigurno osuditi na smrt. Ako suđenja uopšte i bude bilo.
Ovaj zadatak, kada je reč o Nezavisnoj državi Hrvatskoj, poveren je u jesen 1943. godine profesoru Krunoslavu Draganoviću, na izvestan način operativno-idejnom tvorcu nadaleko čuvenih "pacovskih kanala" koji su mnoge ustaše spasli kazne za nedela počinjena tokom Drugog svetskog rata. Profesor Draganović, teolog, istoričar i, kako će se kasnije ispostaviti, višestruki špijun, prionuo je na posao već u avgustu 1943. godine, kada je i zvanično postavljen za savetnika delegacije NDH pri Vatikanu.
Pavelićeva Hrvatska pokušavala je od osnivanje bezuspešno da dobije priznanje Vatikana, ali se to nikada nije dogodilo. Vatikan nije priznao NDH i ceo Drugi svetski rat održavao je zvaničnu diplomatsku vezu samo s poslanikom Kraljevine Jugoslavije.
Zadatak Draganovića i nije zapravo bio da smekša Vatikan, već da se pripremi za ono što su svi videli da dolazi - ratni poraz, posle kojeg je trebalo izvući iz ruku pravde stotine, hiljade zločinaca.
Rat se završio, ali se o tome, kako su zaista ustaški čelnici pobegli uglavnom u Južnu Ameriku ili Španiju, relativno malo znalo. A ponajmanje se znalo o čoveku koji je sve to organizovao. Čak su jugoslovenske posleratne vlasti više pretpostavljale kako se sve to odigralo nego što se zaista znalo. To je trajalo sve do 16. septembra 1967. godine, kada je dr Draganović na pomalo misteriozan način došao u SFR Jugoslaviju - zemlju u kojoj je smatran zločincem. Istina, datum nije pouzdan, već se kao dan Draganovićevog odlaska - nestanka pouzdano uzima 10. septembar, te se zna da je u Beograd stigao šest dana kasnije.
Višestruki špijunKrunoslav Draganović bio je poznat kao antikomunista i zakleti neprijatelj novog poretka u Jugoslaviji. Istragom, koja je sprovedena po njegovom povratku u zemlju, utvrđeno je da je sarađivao sa američkom, italijanskom, britanskom, nemačkom, austrijskom i holandskom obaveštajnom službom. |
SPREMAN SAM
Trst, 10. septembar 1967. godine. Iznad grada uzdiže se stara tvrđava San Đusto, ispod koje Trst leži kao na dlanu. Na brdu se nalazi istoimeni hotel. Oko 17 sati, pored recepcije hotela prošao je sigurnim korakom sveštenik sa koferom u jednoj i manjom tašnom u drugoj ruci. Na ulazu u kafanu je zastao, tražeći nekoga pogledom.
Lako je klimnuo glavom i uputio se za sto za kojim su sedela dva čoveka. Čim su videli da im se sveštenik približava, ustali su da ga pozdrave. Sveštenik se okrenuo jednome od njih. Gledajući ga pravo u oči, pružio je ruku uz reči:
- Ja sam spreman, gospodine Zlatko!
Pošto se pozdravio i sa neznancem, sveštenik im se pridružio na popodnevnoj kafi. Izmenili su tek po koju reč. Zlatko je raširio ruke i rekao:
Odred 430. iz SalcburgaTermin "pacovski kanali" uvrežen je u domaćoj i svetskoj javnosti kao mehanizam spasavanja nacista i njihovih slugu iz ruku pobednika rata. Međutim, zapravo je reč o velikoj zabludi. Ceo program nisu osmislili nacisti, niti odmetnuti sveštenici, već američka vojna kontraobaveštajna služba - CIC (Counter Intelligence Corps) i to iz 430. odreda u Salcburgu. Kao zemlja podeljena na savezničke okupacione zone između Britanaca, Amerikanaca i Sovjeta, Austrija je bila najpogodniji kanal za izbavljanje američkih obaveštajaca, saradnika i simpatizera iz država koje su sad pod sovjetskom kontrolom. Oni su izvlačeni preko Salcburga do Trsta, Rima i konačno Đenove, odakle su odlazili u Južnu Ameriku, SAD i Kanadu. Termin se odnosi konkrentno samo za tu rutu, ali je kasnije postao sinonim za sva izbavljenja nacista. |
- Eto, gospodine profesore, i mi smo spremni!
Profesor je ustao i podigao tašnu. Zlatkov pratilac je prihvatio kofer. Nedaleko od ulaza u hotel San Đusto bio je parkiran mercedes jugoslovenske registracije u koji su ušla sva trojica. Tek negde u Opcinama iznad Trsta, Zlatko se prvi put obratio profesoru:
- Kako se osjećate?
Profesor slegnu ramenima:
- Kako biste se vi osjećali da se posle više od 20 godina vraćate u zemlju!
Tišina je iznova nastupila, sve dok se automobil nije približio graničnom prelazu kod Kozine. Sva trojica pružili su pasoše ljubaznom italijanskom cariniku koji je naročito svešteniku poželeo srećan put. Tek kada su prešli i jugoslovensku granicu, Zlatko je odahnuo. Njegova misija započeta nekoliko godina ranije u Rimu, Beču i Presbaumu, konačno je privedena kraju. Tako se prof. dr Krunoslav Draganović, katolički sveštenik, sa jugoslovenske liste ratnih zločinaca, posle 24 godine ponovo obreo na tlu domovine.
PANIKA U EMIGRACIJI
"Nestanak" Draganovića uneo je pravu paniku u emigrantske krugove u kojima se sumnjalo da je profesor zapravo otet, te da je to učinila komunistička UDB-a. Glas o Draganovićevom nestanku munjevito se širio po Nemačkoj, Austriji, Kanadi, Argentini, Australiji. Odmah je ustaška emigracija na čelu sa popom Viliemom Ceceljom, Milom Rukavinom, Antom Vukićem, dr Brankom Jelićem i Nikolom Prpićem, predložila da se kao odmazda za kidnapovanje Draganovića organizuje otmica Edvarda Kardelja, Vladimira Bakarića ili Lazara Mojsova, koji je u to vreme bio jugoslovenski ambasador u Beču. Činjenica da je Draganović došao u Jugoslaviju, za hrvatsku emigraciju je delovala kao grom iz vedra neba.
Međutim, savezni javni tužilac Jugoslavije Vladimir Žugić izjavio je na konferenciji za novinare da se Draganović sam predao, da se nalazi pod jurisdikcijom bosanskohercegovačkih vlasti u Sarajevu, gde će se protiv njega voditi istraga po članu 118. Krivičnog zakona SFRJ za širenje neprijateljske propagande. Tom prilikom je pročitana i izjava samog Draganovića. Ali, hrvatskoj emigraciji to nije bilo milo, pa nisu ni poverovali da se sve tako i odigralo. Usledili su leci ustaških emigranata u kojima se komunisti optužuju za otmicu. Uznemirio se i Vatikan, koji je tražio zvanično objašnjenje.
