"Ubili su mi sinčića, a mene unakazili"
"U granatiranju su mi stradali šestogodišnji sin, majka i sestra. Sve se desilo u trenu. Avioni, granate, dim..."
"Povređena su mi oba oka, lice unakaženo. Kuća spaljena. Izgubio sam sve. Mnogo godina je prošlo, ali ne osećam se ništa bolje. Jednu stvar sam shvatio - bol nije prolazan!“, kaže za list "Alo!“ Dušan Drča iz Like, svedok stradanja civila na Petrovačkoj cesti 7. avgusta 1995, kada su hrvatski avioni bombardovali kolonu srpskih izbeglica. A to je samo jedan od stravičnih događaja u operaciji „Oluja“, koja je na ovaj dan, pre tačno 17 godina, počela i za nekoliko dana dovela do egzodusa više od 250.000 Srba iz Hrvatske.
Ubio se na granici sa Srbijom
I Vesna K. (83) iz Like sa suzama u očima seća se tih letnjih dana 1995. godine. Kaže da ne prođe dan kada se ne seti užasa koji su pretrpeli ona i njena sestra u koloni na putu ka Srbiji.
|
- Petog avgusta sam pokupio sve što sam mogao, strpao u kamion i krenuo sa suprugom, sinom (6), ćerkom (9), majkom i sestrom. Otac nije želeo da ide. Nije bilo šanse ubediti ga. Kolona se polako kretala. Međutim, nije bilo većih problema. Onda, 7. avgusta, oko podneva, kolonu su počeli da nadleću avioni i krenulo je bombardovanje. Došlo je do eksplozije. Ja sam zadobio povrede po celom telu, a sin, majka i sestra se nisu izvukli. Sahranila ih je supruga dva dana nakon toga.
Znao sam da su mrtvi i pre nego što su mi rekli - mirno i hrabro, pokušavajući da uguši suze, priča Dušan, koji sada živi u Apatinu. U ovom napadu, hrvatski avioni „mig-21“ su ubili četvoro dece, jednu devojku (20) i četiri starije osobe, dok je 50 civila, među kojima najviše dece, zadobilo teške povrede, a svedoci se i danas sećaju ugljenisanih leševa, krvi, vatre i ostataka kamiona i traktora.
Sve je počelo 4. avgusta 1995, oko četiri časa ujutro, vojnom akcijom koja je za cilj imala čišćenje teritorije centralne Hrvatske od srpskih snaga i civila koji su tu decenijama živeli. Operacija je zvanično trajala četiri dana i završila se padom Republike Srpske Krajine (RSK). Bosiljka Đaković iz Petrinje, grada na području hrvatske regije Banija, koja danas živi u Beogradu, tog kobnog dana izgubila je supruga Stanka i ostala sama s njihovo dvoje dece.
- Bilo je rano jutro kada su nas probudile granate. Danima se pričalo da Hrvatska priprema 100.000 vojnika za napad, međutim, to veče se nije razlikovalo od ostalih. Suprug, koji je kao vozač kamiona bio u rezervnom sastavu i tek s vremena na vreme dolazio kući, to veče je bio sa mnom i sinovima, koji su tada imali dve godine i deset godina. Nije verovao da je moguć ovakav scenario. Veče pre bombardovanja pitala sam ga gde da bežimo, a on mi je rekao: "Šta da bežite?! Ukoliko krene granatiranje, idite kod komšije u podrum“, i to je bilo sve. Nije verovao da će vojska ući u Petrinju. Mislio je da "plavi šlemovi“, odnosno vojnici UN, to neće dozvoliti - priča Bosiljka. Ipak, nekoliko dana kasnije saznala je da je Stanko mrtav, da zajedno s jednim prijateljem nije uspeo da se povuče na rezervni položaj. Ostaci njegovog izmučenog tela pronađeni su tek 2009. godine.
- Samo sam se molila: "Bože, samo kosti da mu nađem“ i pre tri godine
ekshumirali su ga. U papirima kod „uzroka smrti“ je jednostavno stajalo: „Rat.“ Tek naknadno, nakon više zahteva, dobila sam kompletan izveštaj. Pisalo je da su pored rupe od metka na glavi, našli i prelome lopatice, vilice, ruku i nogu, što mi ukazuje da moj muž nije samo ubijen. Nisu ga tukli posle smrti, nad njim je izvršen zločin - zaključuje Bosiljka.
Međunarodni krivični tribunal je operaciju "Oluja“ okarakterisao kao udruženi zločinački poduhvat, s ciljem trajnog i prisilnog proterivanja najvećeg dela Srba s prostora bivše RSK, dok je u Hrvatskoj krvavi 5. avgust državni praznik, slavljen kao Dan pobede i domovinske zahvalnosti.
