Ubistvo uz šotu

Ne zna se tačno šta je bilo stravičnije u toj priči staroj tačno 20 godina. Da li to što niko dosad nije odgovarao za zločin ili to što je jedno ljudsko biće stradalo samo zato što je pokušalo da iz ratnog vihora spase svog kućnog ljubimca.

Ilija Stojanović sa slikom svog sina

 Ne zna se ni da li je bilo jezivije to što je jedan život nestao u ritualnom ubistvu koje je pratila muzika šote ili to što je u pitanju 11-godišnjak, dete koje još nije ni shvatilo šta je to život.

Priča o dečaku Slobodanu Stojanoviću iz Donje Kamenice kod Zvornika ledi krv u žilama, mada je univerzalna priča o ogromnoj ljubavi ljudi i životinja, ali i o tragediji koju svaki rat donosi.

Centar za istraživanje zločina nad srpskim narodom svojevremeno je pokrenuo akciju da tragična Slobodanova sudbina bude ovekovečena. Ljubiša Ristić iz ove organizacije sa sedištem u Beogradu kaže da je pre četiri godine završena skulptura "Dečak i pas".

- Čak su bezbeđena i sredstva, ali sa projektom se stalo zato što su se muslimani pobunili da ovaj spomenik bude postavljen kod sela Drinjača, na tromeđi puta ka Srbiji, Srebrenici i Sarajevu. To nas čudi jer je vajar Miodrag
Živković učinio sve da taj spomenik ne vređa ničija osećanja - kaže Ristić.
 

Podrška generala Mladića

Nekoliko stotina kilometara dalje, u Bosni, uz magistralni put od Zvornika ka Milićima, tik uz Drinu, živi 61-godišnji Ilija Stojanović, dečakov otac.

- Ovo je selo Đevanje i ja sam tu zahvaljujući Savi Eriću, direktoru Zvornik puteva. Hvala mu do neba što me nije zaboravio i što mi je dao ovu kuću da u njoj živim - veli čovek kome se u očima sve vidi.

Mi smo mu prva novinarska ekipa posle četiri godine. Kolege koje su tu bile 2008. vratile su se sa suzama u očima, neobavljena posla.

- Tada mi je i supruga bila živa. Kada je snimatelj uključio kameru, a moja Desanka počela da se priseća, samo je pala. Evo tu, u ovoj sobi. Pola godine je trajala agonija doktora po Beogradu da je spasu, ali bio je to jak moždani udar... - suzi oko ovom čoveku, ali želi sve da ispriča.

Sa zida skida uramljenu fotografiju sina Slobodana. Grli tu sliku kao da je živa i vraća se u prošlost, u jun 1992.

- Živeli smo u Donjoj Kamenici. Miran i pitom život sa komšijama muslimanima. Onda je krenulo... Zbog napada muslimana celo naše selo se povuklo u Drinjaču. Žena i ja smo spakovali samo najosnovnije i 26. juna 1992. krenuli sa kćerkom Slađanom i sinom Slobodanom. Čuvajući nam leđa, tri čoveka su poginula. Kada smo tamo stigli, moj Sloba, koji je tada išao u peti razred osnovne škole, setio se da nije odvezao psa: "Tata, ostavili smo Luksa na lancu." Mnogo je voleo to kuče, a i ono ga je obožavalo, ginulo za njega. Pitao me je da li može da se vrati da ga dovede. Zakleo sam ga u nas i sestru da ne pokušava jer je previše opasno. Sećam se da je tog 27. juna bio neki svetac i ja sam ga zakleo da ne ide rečima: "Tri naša čoveka su poginula, video si koliko je opasno." Obećao mi je da neće ići i ne mogu da prežalim što sam mu poverovao - priča u jednom dahu Ilija.

Njegov sin je krenuo rano ujutro. Nije još počelo da sviće. Te noći nije ni spavao, a roditelji su slušali njegove tužne jecaje. Kada ih je na kraju ipak uhvatio san, on se iskrao i pošao po svog Luksa. Nikada se nije vratio.

- Ni sam ne znam gde sam ga sve tražio i koga sam sve preklinjao da mi se dete vrati živo. Kada je general Ratko Mladić čuo za našu tragediju, odmah je poslao novinare BBC da nas intervjuišu i da se ta priča čuje po celom svetu kako mu se nešto ne bi dogodilo. Stalno se interesovao kako smo, činio sve da nam olakša muku - seća se Ilija.

Ni istine, ni pravde
 

Spomenik koji još nije postavljen

Slobodana su pronašli godinu dana kasnije, u Novom Selu, kod kamenoloma. Bio je pokriven nekim radničkim mantilom, a oko njega su bila poređana i tela pet boraca Vojske RS iz Karakaja.

- General Mladić mi je prvi saopštio da je moj sin pronađen mrtav. Kazao mi je da je jedan dečak iz Milića lutao tim šumama tražeći svog nestalog oca i da je nabasao na ova tela. Brzo su me pozvali u Vatrogasni dom u Zvorniku. Kao juče da je bilo, sećam se bio je 16. jun 1993. kada sam ponovo ugledao svog anđela. Tu je već bio i patolog Zoran Stanković. On mi je rekao da misli da mi je sin oko mesec i po dana bio u životu, a da su ga posle zverski ubili - priča ovaj nesrećni čovek.

Oči zakovane za naše dok priča kako mu je dete stradalo.

- Stomak mu je bio rasečen u obliku pravoslavnog krsta, a srce izvađeno. Nogice su mu bile odsečene, a po glavi su se videle brojne rasekotine od noža. Patolog je pronašao i ranu od metka na njegovoj glavi. Kazao nam je da je pucano iz neposredne blizine i da je metak prošao kroz levu čeonu kost i izašao kroz desnu.
Ilija Stojanović je već tih ratnih godina čuo da je ubistvo izvedeno u užasnom ritualu, uz taktove albanske pesme šota.

- Nekoliko ljudi mi je reklo da je to napravila Albanka Elfeta Veseli, koja je ratovala u formacijama Nasera Orića. Verovatno je na ovaj način želela da se dokaže pred svojom muslimanskom braćom jer je ranije bila udata za Srbina. Kažu da je taj ritual

trajao cele noći i da je prvo sa njega svukla svu odeću, a onda uzela nož...
Ne može dalje da priča Ilija. Sećanja su previša bolna. Sa trema kuće u kojoj živi Drina se vidi kao na dlanu. Teče mutna voda i nosi slomljene grane. Ilijina duša nema gde da ide, vraća se na stolicu i nastavlja potresnu ispovest.
- Znam da nikada neću doći do istine i pravde. Tri sata sam 2007. davao izjavu u Tužilaštvu BiH, ali i oni su mi rekli da bez svedoka teško da bilo šta mogu da urade. Rekao sam im da pronađu tu ženu koja je pre rata živela u Vlasenici i Srebrenici, a posle otišla kod brata u Švajcarsku, a zatim i u Francusku gde se navodno udala. Neki su mi posle ispričali da se vratila, da živi u Tuzli. Ali, sve su to priče. Ne znam zbog čega je država odmah nije pronašla i pitala da li je ubila mog sina. Najviše me boli što su svi zaboravili mog Slobodana - kaže na kraju Ilija Stojanović...