"Crkva na točkovima" u spomen Krajišnicima
Zavičaj, najlepša reč! On je majčino gnezdo, očeva snaga. Vedrina i oblak. Pesma koja snaži, nesreća koja boli. Zavičaj je dvorište na koje prvi put staje nesigurna dečja noga... zapisaće Miljka Kajganić u "Crkvi na točkovima", knjizi kratke proze, kako ju je u recenziji označio dr Duško Babić.
A zavičaj gospođe Kajganić, rođene Bekić, profesorke jugoslovenske književnosti i srpskohrvatskog jezika (tako se to nekada zvalo) je Kordun čiji žitelji su se, smešteni na prostoru između dva moćna carstva grčevito borili da opstanu i da svima budu "pravi". Ali, stalno su ih proglašavali krivima, zbog čega su "sve dok carevine nisu posustale u osvajanju i podeli sveta" uvek bili spremni za pokret. S torbom na leđima!
"Crkva na točkovima" podeljena je u četiri dela kroz koje Kajganićeva "provlači" svoju životnu stazu, sakrivenu u liku njene junakinje - od prvih koraka, detinjstva obeleženog Drugim svetskim ratom, preko novog smrada baruta s kraja 20. veka koji je kulminirao u hrvatskoj oružanoj akciji "Oluja", sve do izbeglištva i pokušaja povratka u zavičaj.
|
Naseljeni u lirskom sećanju
|
Sve ono o čemu je Miljka Kajganić pisala sažeto je u naslovu knjige. Otkud crkva na točkovima? Otuda što je autorka u sećanje prizvala dijalog vođen za vreme izgradnje pravoslavne crkve na mestu gde je nekad bila drvena koju su ustaše zapalile. Jedan od radnika, inače Hrvat, pitao je, tobože duhovito, šefa gradilišta, Srbina, zašto odmah ne prave crkvu na točkovima? Srbin se brecnuo, odgovorio mu pitanjem kakvi su ga to točkovi spopali i nastavio s poslom.
Tog razgovora Srbin će se setiti tek kad s traktorom u avgustu 1995. godine bude bežao sa Korduna put Bosne i Srbije.
Zastaće, lupiće se po čelu i shvatiti da je, za razliku od njega koji se naivno nadao da se 1941. godina i pogrom Srba nikada ne može ponoviti, Hrvat, zidar pravoslavne crkve, još tada znao kako će završiti srpska priča.
Jer, da su gradili crkve na točkovima, Srbi bi mogli i njih da ubace u izbegličku kolonu, da ih povezu sa sobom i premeste u svoja nova staništa?! Baš kao što će kasnije mnogi od prognanika odlučiti da svoje stare drvene kuće u zavičaju sruše i šleperima ih prevezu u Srbiju.
Junakinji "Crkve na točkovima" priviđaju se seoski puteljci puni kuća na točkovima koje, bez vozača, mile prema autoputu Zagreb-Beograd. Iza njih u koloni su štale, senici, svinjci, kokošinjci... Krenuli su i stanovi, pa su, opisuje Miljka Kajganić, u stambenim zgradama ostale da zjape crne rupe kao duplje iskopanih očiju. U toj koloni nalazi se i crkva Svetog preobraženja, poskakujući nesigurno na točkovima...
Osim uspomeni na svoje bosonogo detinjstvo, Miljka Kajganić je knjigu "Crkva na točkovima" posvetila mladim Kordunašima za koje se nada da će posegnuti za ovim štivom i osetiti miris zavičaja svojih roditelja. I pamtiti ga, baš kao što ga je i ona pamtila sve ove godine, ne zaboravljajući, ni dok je službovala u Tuzli i Beogradu, ni dok je penzionerske dane provodila u Australiji, svoje Bekiće i rodni Stipan u opštini Vrginmost.
U osvrtu na knjigu "Crkva na točkovima" profesorka Jelena Vujadinović navodi da "zaborav ne može izbrisati srčane i ponosne Krajišnike koji su činili bedem između gospođe Evrope i Otomanskog carstva". Ona pita hoće li se Evropa toga setiti i smilovati se, a umesto odgovora, inspirisana štivom Kajganićeve, izražava uverenje da će "vaskrsnuti nove snage koje će jednog dana oživeti Krajinu". Da li će?
