Preživeo Titanik, izdalo ga srce
Bećo Vemić se dve godine posle potonuća tada najvećeg putničkog broda na svetu vratio u rodnu Bukovicu sa pričama i novinskim tekstovima o ovoj tragediji, ali ubrzo je u 35. godini naprasno umro
Kad je te ledene noći u subotu, 14. aprila 1912. pred ponoć, čelična grdosija Titanika, tada najvećeg putničkog broda na svetu, pri gotovo maksimalnoj brzini od 22 čvora, udarila u ledeni breg u severnom Atlantiku i počela stravična drama više od 2.200 putnika i članova posade, na brodu se zatekao i mladi Durmitorac Bećo Jovanov Vemić iz Donje Bukovice.
Ovaj dosad malo poznati podatak ostao je u sećanjima starih Durmitoraca, ali i zapisan u knjizi "Rodu svome" Bećovog sinovca, prošle godine preminulog Milorada Vemića, a priču predaka dobro pamti i prenosi i Miloradov sinovac Vukić Vemić, medicinski tehničar u lokalnoj zdravstvenoj stanici, jedan od retkih koji se još zadržao na rodnom ognjištu u ovom lepom poddurmitorskom selu.
San o boljem životu
Početkom minulog veka, po prilici 1906. godine, i mladići iz Durmitora su se otiskivali u beli svet u nadi da će zaraditi blago i u rodni kraj se vratiti kao bogati i imućni ljudi. Među njima su bila i šestorica Vemića - Spasoje, Miloš, Krsto i Đorđije i dva brata, sinovi glasovitog četovođe sa Vučjega dola i kapetana crnogorske vojske Jovana Savina Vemića - Vojin i Bećo.
Na, za te prilike velikom i bogatom imanju Jovana Vemića u Donjoj Bukovici, sa katunima na Sinjavini, senokosima i žitnicom u Gusarevici i Bučumu, nije, ipak, bilo dovoljno mesta za sva četiri njegova sina, pa su Vojin i Bećo, momci neženjeni, odlučili da krenu u svet na zaradu. Za one prilike ipak imućni otac Jovan im je spremio trošak za daleki put, a sa njima je uputio i trošak puta platio i kumu Grujici Čupiću.
Svi ostali su, izgleda, produžili u Ameriku, a Bećo Vemić i kum mu Grujica Čupić su se iskrcali u nekom pristaništu u Engleskoj i odatle se stanili u Severnoj Irskoj i uhleblje našli u velikom brodogradilištu "Narland i Volf" u Belfastu. Upravo u tom brodogradilištu će 1909. godine započeti gradnja najvećeg putničkog broda na svetu za američku kompaniju Vajt star lajn.
Mamutska lađa, duga 269, a široka 28 metara, nosivosti 56.000 tona i mogućnošću da razvije brzinu od 25 čvorova, porinuta je u more 31. marta 1911, a na svoje prvo i, nažalost, poslednje putovanje preko okeana otisnula se 10. aprila 1912. godine iz luke Sautempton i prema Njujorku ponela više od 2.220 putnika i članova posade.
Ukleta mumija
Nije sasvim jasno kako se na brodu obreo i Bećo Vemić. Po jednoj verziji, vlasnik broda je nagradio tim putovanjem neke od radnika najzaslužnijih za uspešnu izgradnju broda. Po drugoj, on je na brod dospeo kao član veoma brojne posade i posluge, a po trećoj Bećo je, izgleda, odlučio da napusti Englesku i nekako se dopelja do obala Amerike i pridruži se tamo bratu Vojinu i ostalim rođacima, kao i da je i on bio u onoj najbrojnijoj grupi putnika, sirotinji, koja je u najnižoj klasi, u nekom potpalublju, želela da prebrodi okean.
- Po onome što sam čuo od oca i starijih Bukovičana, što su zapamtili i prenosili od predaka i što je i stric Milorad zapisao u svojoj knjizi, Bećo se u Bukovicu vratio o Đurđevu dne 1914 - kazuje Vukić Vemić. - Umesto para i blaga, doneo je priču o tragediji Titanika i sijaset tekstova iz novina, zapisa i slika. Dolazili su nebrojeni rođaci i prijatelji iz Drobnjaka i Uskoka da vide Beća, ali i da čuju njegovu priču o brodolomu.
Večna misterija
|
Bećo Vemić je, izgleda, pored ostalog, pričao i o ukletoj egipatskoj mumiji koja je i godinama pre toga ostavljala krvavi trag i sejala nesreće svima koji su na bilo koji način došli u dodir sa njom, a te strašne noći između 14. i 15. aprila 1912. navodno se našla na Titaniku, jer je jedan putnik želeo da je prokrijumčari i iz Engleske prebaci u Ameriku, ali je zajedno sa vlasnikom i brodom završila u dubinama Atlantika.
Nedugo potom, Beću Vemiću je jednog jutra iznenada pozlilo - izdalo ga je srce, iako je imao jedva 35 godina. Bila je to velika žalost, ne samo za porodicu Vemić, a njegove uspomene vezane za tragediju Titanika čuvane su potom u zasebnoj škrinji u staroj kući Jovana kapetana na Luci, sve do juna 1943. kada su Nemci u Petoj ofanzivi spalili i Donju Bukovicu, ni kokošinjac nisu ostavili.
Izgorela je, naravno, i stara kula Vemića i umesto nje na njenim temeljima na Luci danas raste granato javorje, a na mesnom groblju, na bregu zvanom Banja luka, Milorad Vemić je, pored velike porodične grobnice oca Maksima Vemića i svoje večne kuće, podigao i posebni, skroman spomenik dedi, kapetanu Jovanu, i stričevima Vojinu i Beću...
