Tri dana visio na orahu
Zašto je Stevo Kopač (1947), penzionisani sanitetski podoficir, rešio da u avgustu 1995. godine hrvatsku oružanu akciju Oluja dočeka u rodnoj kući u selu Čremušnica na Kordunu, zašto se oglušio o očevu molbu da sa njim i ostalim Srbima spas potraži u Bosni ili Srbiji, njegova porodica nikad neće saznati.
Stevin otac Milan (1923) izdahnuo je u izbeglištvu u Beogradu 1998. godine sa tim pitanjima na usnama. Uprkos bolesti i starosti, dva puta pre smrti smogao je snage da se iz Srbije zaputi ka Hrvatskoj i baulja po Kordunu u potrazi za sinom i odgovorima.
Nije ih našao. Kao što ih, uprkos administrativnom zatvaranju fascikle smrti, nisu našli ni Stevina supruga, sin i kćerka koji danas žive u Zagrebu, gde su bili i za vreme rata - na drugoj strani granice podeljene rekom Kupom. I suzama!
Mesec dana nakon što su Hrvati Čremušnicu, kao i stotine drugih srpskih sela u Krajini "očistili od ljudi i stvari", Stevin sin napisao je na zidu spaljene kuće Kopačevih: "Tata, ako si živ, javi se!"
Tata se nije javio! Kad je čekanje izgubilo svaki smisao, Stevo je proglašen nestalim. To je značilo ubijenim, ali se ta, kao olovo teška reč, u porodici nikad glasno nije izgovarala. Tako je bol bila podnošljivija, tako se skupljala snaga da se nastavi sa potragom za Stevom za koga su neki tvrdili da je stradao u Viduševcu kod Gline.
Njegovim bližnjima ostala je samo nada da pre nego što su ga ubili, Stevu, invalida koji je rat proveo daleko od fronta, krvnici nisu mučili kao toliko drugih njegovih sunarodnika. Ta krhka slamka tinjala je gotovo 17 godina i bila melem članovima porodice na svaku pomisao da je moglo biti drugačije, strašnije.
A onda je Stevinom bratu Branku, koji živi u Beogradu i koji nikada nije odustao od potrage za istinom o bratovljevom stradanju, stiglo pismo sa Korduna. U nekoliko rečenica autor pisma je prepričao svedočenje čoveka koji je pred smrt olakšao dušu i zamolio da se Branku prenese sledeće: Stevo je izdahnuo u avgustu 1995. godine obešen o stablo oraha, na ulazu u dvorište Stanojevića, zvanih Baste, u Donjoj Čremušnici 33, gde je visio čak tri dana.
Njegovo telo mogli su da vide svi koji su tih dana prolazili tim putem. Pokopan je nekoliko metara dalje u Bastinom dvorištu... Autor pisma preneo je Branku i sugestije svedoka o tome koji ljudi bi mogli da objasne okolnosti pod kojima se desio taj zločin, ali i da navedu imena zlotvora.
Tragom tog pisma reporteri "Vesti" su, na Brankovu molbu, nedavno posetili Čremušnicu i u razgovoru sa žiteljima tog sela dobili potvrdu navoda iz pisma i saznali još neke detalje koji oslikavaju tragediju Steve Kopača.
Nesrećni čovek je, obučen u stari vojnički šinjel pošto je padala kiša, 8. ili 9. avgusta krenuo od svoje kuće biciklom u pravcu Zagreba, pretpostavljajući da je najgore prošlo i da će možda uspeti da se domogne svoje porodice. Oko tri kilometra dalje od kuće Kopačevih, u zaseoku Erori, navode meštani, naišao je kamion sa Tuđmanovim bojovnicima. Skinuli su Stevu sa bicikla, uvukli ga u kamion i počeli
Spaljeni tragovi
|
tući.
Potom su ga prebacili u obližnju drvenu kuću (u kojoj je posle nađen Stevin šinjel) i nastavili da ga muče. Čulo se njegovo zapomaganje, jauci, krici... Onda su ga obesili za orah... Treći dan viđeni su ljudi koji su kopali raku u Bastinom dvorištu, gde se, prema informacijama do kojih su "Vesti" došle, pretpostavlja da su, pored Steve Kopača, pokopana još četvorica Srba (Simo Radanović iz Čremušnice, Stevan Pavlović iz Kirina i Savo Stanojević iz Bovića, dok identitet četvrtog nije poznat).
Prema nekim procenama, moguće je da su iz grobnih mesta u Bastinom dvorištu tela ubijenih već iskopana i da se nalaze u Zagrebu gde čekaju na identifikaciju.
Jedina želja porodice Kopač je da dođu do Stevanovih posmrtnih ostataka i da ga dostojno sahrane. Njegov brat Branko obratio se državnoj komisiji za nestale Republike Srbije i Tužilaštvu za ratne zločine, verujući da će te dve adrese pomoći da to ostvari.
