Srbi i Hrvati u plemenskom ratu
Poznati hrvatski advokat Anto Nobilo više je učinio na demistifikovanju hrvatske novokomponovane istorije nego svi istoričari zajedno. On je branilac koji i najtvrđe optužnice okreće naglavačke, a njegovi klijenti, ma koliko im nepodopštine bile beznadežne, nikada nisu bez šanse.
Postao je poznat još osamdesetih godina prošlog veka, kada je kao javni tužilac zagrebačkog Okružnog suda zastupao optužbu u slučaju Andrije Artukovića, što je presudno odredilo njegovu buduću poziciju i karijeru. U nezavisnoj Hrvatskoj to mu je bio neoprostiv greh, a još kad se 1993. beskompromisno borio da Merčepova banda odgovara za ubistvo srpske porodice Zec, zapečatio je svoju tužilačku karijeru i započeo advokatsku.
Da li su advokati u Hrvatskoj postali medijske zvezde?
- U poslednje dve godine advokati su se sa crne hronike preselili na naslovne stranice novina. Krenulo se u antikorupcijsku borbu i došlo je do krivičnog progona ključnih ljudi u državi. Ne događa se svaki dan da se na optuženičkoj klupi nađe bivši premijer, njegov zamenik i nekoliko ministara. Naravno da je to izazvalo veliko interesovanje javnosti i medija. Jer to nisu samo kriminalni slučajevi, već i prvorazredni politički i društveni događaji.
Kazino na poklon ustašiPrijatelj ste i sa Mićom Carićem, kojeg mediji u Hrvatskoj smeštaju u kriminalni milje? |
Ipak se stiče utisak da i dalje politika dozira intenzitet te borbe?
- Početak je imao tu političku notu. Naime, bivša HDZ-ova vlast, pa i tadašnja premijerka Jadranka Kosor, preko ministra policije je nastojala usmeravati krivične procese prema osobama koje bi mogle ugroziti njenu poziciju ili prema onima za koje je procenila da nisu od presudne važnosti za vlast, a pomogli bi njenoj predstavi u borbi protiv korupcije. Vlast je verovala da će to biti kontrolisana akcija ograničenog dometa. Stradaće samo oni ljudi koje je politika žrtvovala.
A kada je pušten duh iz boce?
- Državni tužilac se oteo kontroli jer je promenama krivičnog zakona dobio ovlašćenja koja je do tada imala policija, a koja je uvek bila pod kontrolom izvršne vlasti. Tako je u velike predmete državni tužilac Mladen Bajić krenuo samostalno, čak i bez uključivanja policije. Zato je stranačka kontrola nad procesima antikorupcijske borbe pukla i to se otelo svakoj kontroli. Rezultat je poznat. Podignute su optužnice protiv bivšeg premijera i šefa HDZ-a, protiv celog HDZ-a i do juče nedodirljivih ljudi.
Znate li zbog čega je Ivo Sanader dobrovoljno odstupio sa najmoćnijeg položaja u državi i tako se izložio krivičnom progonu?
- To je ostala misterija do danas. Postoji puno nagađanja, ali pravu istinu u Hrvatskoj niko pouzdano ne zna.
I Jadranka Kosor je i politički i krivično preživela aferu sa stanom iz kojeg su izbačena maloletna braća Drobac da bi se ona uselila. Treba li isticati njihovu nacionalnost?
- Državno tužilaštvo je u tom slučaju utvrdilo da je to bilo po zakonu. Ali, nema nikakve sumnje da su tu prekršeni svi etički i društveni zakoni. Pošten čovek ne bi mogao mirno živeti u otetom stanu. Ako znate da je taj vaš dom, vaš mir, stečen na nesreći drugog. To je neprihvatljivo. S druge strane, neprihvatljivo je da je Kosorova uopšte dobila taj stan jer u to vreme nije bila zaposlena u Ministarstvu odbrane. Bila je novinarka Hrvatskog radija, što govori da su je faktički kupili, odnosno vlast ju je nagradila za ono što je radila kao novinar. I ta je činjenica diskridetuje, ne samo kao političara, već i kao novinarku. U svakom slučaju, to oslikava stanje u Hrvatskoj u to doba, a i moralni profil Jadranke Kosor, koju usput to ne dotiče i dalje drugima drži moralne pridike.
Govori li to o plemenskom karakteru prošlog rata?
- Ratovi devedesetih imali su ta obeležja prastarih ratova za teritoriju. Ratovali su pripadnici jednog naroda protiv onog drugog, kako bi osvojili teritoriju. U tim "narodnim" ratovima jednom narodu je smetao drugi i nastojao ga je proterati. To se provodi nasiljem jer niko ne napušta svoju kuću dobrovoljno, već iz velike i ljute nevolje. U takvom konceptu rata zločini su neminovni, ne samo kao eksces, nego kao sredstvo za ostvarenje cilja. A ti se ciljevi mogu postići samo nasiljem nad civilima. Niko vam svoj stan ili kuću neće prepustiti dobrovoljno, morate ga isterati. Isterujući jedne, preostale uplašite i odlaze sami. To je recept za etničko čišćenje. I to je bio deo sistema. Ratni zločini bili su ukalkulisani kao sredstvo za ostvarenje cilja.
Nedavno ste izjavili da bi odlazak Vladimira Šeksa u političku penziju značajno doprineo otvaranju te ratne priče. Šta bi to značilo za imidž Hrvatske kao pravne države?
- Šeks je relikt prošlosti, jedan od poslednjih iz Tuđmanovog doba. On jednostavno štrči u ovom vremenu. Njegova mreža u hrvatskom pravosuđu smeta razvoju demokratije i nužnoj transformaciji pravosuđa. Ne zovu ga bez razloga guvernerom pravosuđa. Unutar pravosuđa godinama je zloupotrebljavao tu moć. I za dobrobit pravne države Vladimir Šeks mora otići.
Ali se još dobro drži?
- Ukoliko ga ne isključi, HDZ će večno ostati u opoziciji, pa će samim tim i Šeks biti marginalizovan i neutralisan.
Zastupali ste i ćerku i sina porodice Zec. Upravo traje suđenje Tomislavu Merčepu, čiji su ljudi učinili taj zločin, koji je simbol stradanja Srba u hrvatskim gradovima. Stižete li do pravnog kraja?
- Na neki način da. Zastupam i neke oštećene u tom slučaju. Nažalost, sve se to događa sa velikim zakašnjenjem. No, bar je simbolično dobro da hrvatsko društvo pošalje poruku kako tretira Merčepa i njemu slične. Možda bi bili sprečeni mnogi zločini koji su se desili posle. Ali prilike su tada bile naklonjene zločincima. U svakom slučaju dobro je za današnju Hrvatsku da se oni primereno kazne.
Ipak, i danas se događa da članovi porodica ubijenih Srba gube sudske procese u kojima tuže državu za odštetu i još moraju platiti visoke sudske troškove?
- To jeste problem. Isto je i sa zapaljenim i miniranim kućama. I u tom delu Šeks je promenio zakon nakon što je zločin učinjen. Što se tiče tih zločina, za oštećene bi bilo daleko bolje da pokušaju isterati pravdu preko državnog tužilaštva. Da tužilaštvo dokaže ko je napravio zločin, a oštećena strana da u tom učestvuje. Tužilaštva imaju jače mehanizme nego pojedinci da dokažu da su zločin napravili hrvatski vojnici.
Jugoslovenski karatista* Anto Nobilo je rođen 4. decembra 1950. u Splitu. Potiče iz korčulanske partizanske porodice. Živi u Zagrebu. * Pola radnog veka proveo je u tužilaštvu, a ostatak u advokaturi. * U mladosti se bavio i vrhunskim sportom. Bio je reprezentativac Jugoslavije u karateu, a kao kuriozitet pamti se njegova borba sa ustaškim emigrantom Mirom Barišićem (ubica jugoslovenskog ambasadora Rolovića u Stokholmu), na Svetskom prvenstvu karatea 1978.u Oklahoma Sitiju u SAD-u, koju je Nobilo izgubio. Barešić je nastupao za Paragvaj, pa je zahtevao da se na dodeli medalja uz zastavu te zemlje istakne i hrvatska, a Nobilo se, navodno, okrenuo prema Barišiću, pljunuo ga i opsovao mu majku ustašku. * Bio je javni tužilac u Jugoslaviji i ostao u trajnom negativnom pamćenju hrvatske javnosti zbog suđenja ustaškom ministru Andriji Artukoviću polovinom osamdesetih godina prošlog veka. U zastupanju optužnice Nobilo je briljirao, iako je protiv sebe imao tadašnji advokatski drim tim - Srđu Popovića i Sillvija Degena. I najširoj publici bilo je jasno da mladi tužilac Anto Nobilo nastupa protiv Artukovića ne rutinski, već iz uverenja.
|
