Odu na lečenje, pa izgube posao

Najmanje dve stotine građana Republike Srpske godišnje počini samoubistvo zbog posledica posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP), tvrdi predsednik Udruženja Jedinstvo iz Banjaluke Dragan Šajić.

Dragan Šajić, udruženje Jedinstvo iz Banjaluke

 

Organizacija na čijem je čelu okuplja veterane Vojske RS obolele od PTSP-a i pokušava da im, u skladu sa mogućnostima, koliko-toliko pomogne i olakša život, ali i lečenje koje je, prema tvrdnjama stručnjaka, izuzetno komplikovano i dugotrajno bez garancije da se osoba može do kraja izlečiti.

- Veoma malo se obraća pažnja na ovu kategoriju stanovništva koja je, u suštini, prilično diskriminisana jer bivši borci koji boluju od PTSP-a veoma često moraju da traže pomoć psihijatra, a poznato je kako se u našoj sredini tretira odlazak kod te vrste lekara. Teška je situacija, ali naše udruženje pokušava da, koliko može, pomogne tim ljudima - kaže Šajić u intervjuu za "Vesti".

Kakvim podacima raspolažete?
- Neka istraživanja koja je sprovela Boračka organizacija pokazuju da je gotovo svaki drugi vojnik oboleo od PTSP-a. Taj procenat ide čak i do 80 odsto kod onih boraca koji su u rovu bili od prvog do poslednjeg dana rata ili onih koji su bili u specijalnim jedinicama.

Da li je podatak o 200 samoubistava godišnje dovoljno alarmantan da se probude i zvanične institucije?
- Sigurno da jeste. Pre svega, moram reći da je reč o okvirnoj proceni i da sa sigurnošću ne možemo da tvrdimo da su baš sva samoubistva posledica PTSP-a, jer među tih 200 ljudi nisu sve bivši borci. Međutim, važno je reći da PTSP mogu da imaju i članovi porodica vojnika, izbeglice, pa čak i deca, dakle i civili, pa smo mi stoga i odlučili da promenimo naziv udruženja i u njega uvrstimo i pomoć civilima.

Koliko težak život i u ovim mirnodopskim uslovima utiče na borce da dižu ruku na sebe?
- Naravno da utiče. Teška socijalna situacija je svakako prepreka za uspešno lečenje. Recimo, neko se leči od tog poremećaja par meseci, možda tu bude i nekog napretka, a onda shvati da je, na primer, izgubio posao i slično. To može da bude pogubno.

Šta vaše udruženje može da učini kako bi se pomoglo tim ljudima?
- Ne možemo mnogo, pre svega, zato što nemamo novca. Ono što radimo jeste edukacija, štampamo materijale u kojima objašnjavamo ljudima koja su njihova prava, gde mogu da se obrate, kako da se leče. Takođe, organizujemo i određene sportske aktivnosti jer sport dosta pomaže u oslobađanju od te vrste stresa.