Samo se sadista ne kaje

Sedamdesetogodišnja penzionisana učiteljica Mira Mandić, ćerka Miljana Mandića, poznatog komandanta četničke brigade iz kolašinskog kraja, koji je sa još pet saboraca likvidiran 23. februara 1947. godine u jednoj pećini na planini Sinjavini, podnela je sa još nekoliko članova ove porodice krivičnu prijavu protiv 93-godišnjeg narodnog heroja, generala Jova Kapičića, optužujući ga za ratni zločin jer je kao tadašnji ministar policije Crne Gore naredio tu likvidaciju.

Andrija Mandić, lider Nove srpske demokratije

 

Lider Nove srpske demokratije Andrija Mandić, bratanac Mire Mandić, ističe da ova porodica ne želi nikom da se sveti i da samo želi da istina oko ovog slučaja izađe na videlo kako bi bila nauk za generacije koje dolaze, opomena da se bratoubilaštvo nikada i nigde više ne ponovi.
 

Uskoro će biti 65 godina od tog događaja. Šta vas je podstaklo da tek sada presavijete tabak?
- Sve bi, može biti, ostalo kao i dosad da sam Kapičić nije napisao optužbu protiv sebe. On je u nedavno objavljenoj knjizi Tamare Nikčević "Goli otoci Jova Kapičića", govoreći o ovom slučaju, jasno i glasno kazao da je on naredio da se u pećinu u kojoj su se krili Miljan Mandić i ostali ubaci i aktivira 300 kilograma eksploziva jer je, kako je doslovce kazao, hteo da ih raznese!
 

Kapičić u toj knjizi govori i o ubistvu odmetnutog crnogorskog separatiste Krsta Zrnova Popovića.
- Tačno. Ali, govoreći o likvidaciji Popovića, on izražava veliko žaljenje, a kad govori o likvidaciji Miljana Mandića i njegove grupe govori bez trunke kajanja, ispoljava mržnju i sadizam nesvojstven starom čoveku. Bilo bi normalno da se čovek u tim godinama, ako se ne pokaje, a ono barem da ćuti o svojim grehovima. To nas je nagnalo da potražimo satisfakciju na sudu kako bi makar i posle 70 godina izašla na videlo istina o stradanju naše porodice.
 

Kad je i kako sve počelo?
- Kad se posle Pljevaljske bitke 1. decembra 1941. godine i strahovitog poraza i pogibije ustanika, po ugledu na Sovjetski Savez, pristupilo takozvanoj drugoj fazi revolucije, koja je podrazumevala obračun sa kulacima i uglednim ljudima, svima koji su imali bilo kakve veze sa bivšim režimom Kraljevine Jugoslavije, na udaru se iz nepoznatih razloga našla i naša porodica. Mihailo Mandić, nekadašnji crnogorski barjaktar, junak sa ožiljcima od rana sa Mojkovca i drugih bojišta u Balkanskim i Prvom svetskom ratu, nosilac brojnih najviših odličja za hrabrost, pozvan je tih dana u partizansku komandu u Kolašin. Sa njim su otišla i njegova tri sina, Radosav, Mašan i Jovo i Zorka Žugić, supruga Mihailovog šuraka Mirka Žugića. Otišli bez strepnje, a dogodilo se da ih na Badnje veče 1942. godine izvedu iz varoši i postreljaju na lugu pored Tare, kasnije nazvanom sramotnim imenom Pasje groblje. Do danas kolaju različite verzije o tom činu, ali se ja neću opredeljivati koja je od njih tačna - sigurno je da su oni tu te noći pobijeni.
 

U toj priči posebno je tragična sudbina Mihailovog sina Jova.
- On je bio najmlađi, nije imao ni punih 18 godina. Da li se zbog toga neko od onih koji su ih streljali smilovao na njega ili ga jednostavno zrno nije htelo, tek on je ostao nepovređen i kad su krenuli da ih polažu u već pripremljenu raku, on je iskoristio trenutak i uspeo da uteče sa strelišta. Go i bos, on se u ledenoj februarskoj noći nije, kako je izgleda želeo, orijentisao da beži put Crkvine i tu kod ujčevine svoga oca potraži spas već je izbio u Skrbušu blizu Mateševa. Tu ga je neko sutradan opazio i prijavio partizanskoj vlasti. Uhvaćen je i opet doveden na lug pored Tare. Sem Jova, tada su, kako se do danas priča, ubili i psa Mihaila Mandića koji je došao za njima iz Krnje Jele i od njih se nije odvajao ni na gubilištu. Posle je, po toj priči, neko razapeo njegovu lešinu na krst i na dasci napisao "Pasje groblje".
 

Miljan Mandić, sudija predratnog vojnog suda, bio je jedan od četiri sina Mihaila Mandića.
- Miljan je bio brat od strica mog đeda Ljuba. Zajedno sa ujakom Mirkom Žugićem, on je tog dana video kako mu otac i braća i Mirkova supruga, odnosno njegova ujna, odlaze u Kolašin, ali mu ni na kraj pameti nije bilo da im preti bilo kakva opasnost. Može se pretpostaviti kakav je šok doživeo kad su mu javili da su svi pobijeni na lugu pored Tare.

Jovo Kapičić, i ne samo on, tvrdi da je Miljan Mandić bio opasni odmetnik, a da je u opsadi pećine na Sinjavini od njegovih i metaka njegove grupe, poginulo pet mladih vojnika.
- U svemu tome je bilo mnogo propagande, ali još ima dosta živih svedoka i neoborivih dokaza. Ono što se ničim ne može pravdati i što je velika i gorka istina, jeste postupak Jova Kapičića, odnosno onih kojima je on bio nadređeni starešina, tokom opsade i neposredno pre miniranja pećine. Dovoljno je samo istaći da su po naređenju Jova Kapičića, pred pećinu dovedene njihove porodice i korišćene kao živi štit da bi se došlo glave onima u pećini. Tu su bile i moje tetke, petogodišnja Mira i dvogodišnja Milanka, njihova majka Stanojka u odmakloj trudnoći i njihova baka Vukosava. To je bio poseban zločin zbog stravičnih trauma.
 

Da li verujete da Jovo Kapičić posle svega zaista može da sedne na optuženičku klupu i da li može da odgovara za to što je počinio pre 65 godina?
- Neshvatljivo je odugovlačenje i nereagovanje tužilaštva Srbije, a bojim se da ni u Crnoj Gori ne bi bilo ništa bolje, ne ulivaju nam previše nade i poverenja, ali je nama od svega najvažnije da se sazna istina o stradanju naše porodice i da ode naša poruka za sva vremena: nema te ideje, nema te partije i politike koja je vredna ijedne dečje suze, a kamoli jedne kapi nevine ljudske krvi.