Zločinci kao počasni građani

Možda će kao prvi čovek Koordinacije srpskih udruženja porodica nestalih s prostora bivše Jugoslavije advokat Dragan Pjevač uspeti i drugim članovima te organizacije da prenese nešto od svog mira i tolerancije koje je uspeo da sačuva i pored trauma koje nosi zbog gubitka majke, divljački ubijene u Medačkom džepu u septembru 1993.

Advokat Dragan Pjevač: Kakav je mir onih koji su ubijali?

 

Samo on zna koliko mu je trebalo snage da u Zagrebu prisustvuje suđenju Mirku Norcu pod čijom komandom je u Divoselu, Čitluku i Počitelju na zverski način, uz 52 srpska borca, likvidirano i 36 civila, mahom staraca, među njima i Pjevačeva majka. Kada je u maju 2008. prisustvujući izricanju presude Norcu i Ademiju čuo da je Ademi oslobođen, a Norac osuđen na samo šest godina, jedva je ostao na nogama, toliko je bio šokiran tom presudom.
 

Norac je nedavno pušten na slobodu. Kako ste se osećali?
- Teško mogu da opišem to osećanje. Gledao sam Norca na suđenju u Zagrebu sa dva metra udaljenosti. Neverovatan pogled. Čovek je potpuno ubeđen da je radio pravu stvar. Nigde pokajanja, čak ni nagoveštaja. Ni za likvidaciju više od stotinu Srba u Gospiću u oktobru 1991, kad je lično ubio jednu ženu, ni za žrtve u Medačkom džepu. Sad je slobodan, iz zatvora je uspeo da završi fakultet, napravi kuću, oženi se... i postane počasni građanin u čak osam opština u Hrvatskoj. Za koja dela je dobio počast? Da li za zaklane i spaljene srpske starce iz mog sela, za obešenog mladića, mog brata od strica, koga su tako obešenog gađali nožem, za ženu koju su nabili na kolac, za okrutno ubistvo moje majke...
 

Uspevate da se nosite sa tom gorčinom?
- Ja nemam problema sa ubicom moje majke. Svoju tugu isplačem. Imam svoj mir jer nisam nikom ništa loše učinio. Kakav je mir onih koji su ubijali? Njihov život je dovoljna kazna za njih. Ja imam problem sa ubicama u kravatama. Onima koji su planirali ratove, puštali s lanca krvoloke, onima zbog kojih je ubijeno oko 200.000 i raseljeno više od dva miliona ljudi. Oni su svuda oko nas, samo su se presvukli u odela i čekaju sledeću priliku. Zato ih što pre treba privesti pravdi.

Mislite li da je to moguće u Hrvatskoj ili na Kosovu?
- Moguće je. Svuda se polako menja atmosfera, ljudi dolaze sebi. Nastupao sam javno više puta u Hrvatskoj. Kod običnih ljudi ima saosećanja i za srpske žrtve, mada u medije to još ne prodire. Postoje i tamo ljudi koji nas razumeju, pričao sam s njima - Vesna Teršalić, Zoran Pusić, Eugen Jakovčić, Drago Pilsel, Mario Mažić. Upoznao sam i neke Albance sa Kosova koji su u početku bili rezervisani, ali su vremenom počeli da se menjaju. Nažalost, njihov uticaj je mali.
 

Nedavno je u Beogradu osnovana Koordinacija srpskih udruženja za nestale. Da li ćete tako biti efikasniji?
- Koordinaciju čine po dva udruženja s Kosova, iz Hrvatske i Republike Srpske i jedno iz Crne Gore. Predstoji nam mnogo posla, pogotovo jer nema velike pomoći države. Svi se slažemo u oceni da su uspostavljeni dvostruki kriterijumi u odnosu na žrtve - jedan koji vredi za srpske, a drugi za sve ostale.
 

Na šta mislite?
- Na uvreženo mišljenje u međunarodnoj zajednici da su žrtve proteklih ratova na prostoru bivše SFRJ uglavnom Albanci, muslimani i Hrvati. To posebno osećaju porodice srpskih žrtava jer stalno moraju da se obraćaju "pobednicima" koji njihove rođake, najčešće uboge starce, doživljavaju kao neprijatelje. A u proteklim ratovima svi smo poraženi. Reke izbeglica u Srbiji dokaz su da je srpski poraz najtragičniji.
 

Koji problem vam se trenutno čini najtežim?
- Jedan od najtežih jeste problem kidnapovanih Srba na Kosovu i trgovanje njihovim organima. Od svih crvenih linija ova je najcrvenija. Teško da se može zamisliti kako se oseća roditelj kome je dete kidnapovano, ili sestra kojoj su odveli brata i trgovali njegovim organima. Već nekoliko godina više od 400 ekshumiranih ostataka žitelja Kosova čeka na identifikaciju, iako su porodice dale uzorke krvi.
 

Da li je Srbija učinila sve što je mogla?
- Bilo bi nepošteno reći da nije ništa, ali porodicama nestalih to nije dovoljno. Oni strepe da neće saznati sudbinu svojih najmilijih za svog života. Komisija za nestala lica Vlade Srbije, koja je glavna adresa za rešenje ovih problema, nije efikasna, a njen predsednik ima toliko funkcija da se pitam kako uopšte može da se bavi nestalim osobama.
 

Ima li tu uopšte rešenja?
- Ima, Komisija za nestale morala bi da bude vezana za neko ministarstvo, njen predsednik treba da ima status pomoćnika ministra i ne bi smeo da se bira po partijskom ključu jer to mesto traži čoveka koji će predano i mukotrpno da radi s udruženjima i porodicama žrtvama.
 

Identifikacija srpskih žrtava u Hrvatskoj odvija se veoma sporo?
- U Hrvatskoj je evidentirano 2.100 nestalih Srba, 385 osoba je pokopano u 21 grobnici, a 369 zemnih ostataka čeka u Zagrebu na identifikaciju. Hrvati to pravdaju nedostatkom novca i "popunjenošću hala gde se čuvaju ostaci žrtava"!
 

Aktivni ste i u (za mnoge kontroverznoj) inicijativi ZA REKOM?
- Znam da ima mnogo nerazumevanja o Rekomu, odnosno o potrebi stvaranja regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima na području bivše SFRJ. Tu inicijativu je potpisalo više od 600 nevladinih udruženja i hiljade pojedinaca iz regiona s ciljem da se, pre svega, utvrdi broj ubijenih. Pravda za žrtve je dvosmerna ulica, ne možete je tražiti samo za sebe i očekivati da Hrvat saoseća s vama zbog Medačkog džepa ako vi niste spremni da osudite Ovčaru.