Sećanja srpskog lobiste (6): Maloletni psi rata

Britanskom Ministarstvu spoljnih poslova Forin ofisu ponudio sam svedoke, između ostalih, funkcionera Evropske unije, koji su neposredno posle zločina došli na mesto gde je ubijena porodica Stolić u Obiliću. Korespodencija u vezi sa ovim masakrom je dokument kako se međunarodna zajednica ponašala prema Srbima u građanskom ratu, a isti stav je očigledan i danas. Prepiska u vezi sa ovim slučajem je trajala tri godine.

Zatrpavaju istine i poluistine: Zgrada Forin ofisa u Londonu

 

U odgovor na još jedno pismo premijeru od 22. juna 2007. odgovorio mi je Džim Marfi, tadašnji ministar za Evropu. U pismu od 31. juna 2007, on piše: "Nažalost, slučaj je još uvek pod istragom, i mi možda nikad nećemo saznati istinu, šta se dogodilo".

Srbi su suviše opušteni

Dakle, posle četiri godine "istrage", počinioci ovog groznog zločina do danas nisu poznati javnosti, ni privedeni pravdi. Korespodencija u vezi sa masakrom porodice Stolić u Obiliću dokument je kako se međunarodna zajednica ponašala prema Srbima u građanskom ratu, a isti stav evidentan je i danas. Ja sam u mnogim prilikama pisao i dokumentovao da se skrivajući i marginalizujući zločine nad drugim nacionalnostima Albanci podstiču na kriminalne radnje na Kosovu. Lupao sam na mnoga vrata ovim argumentom. Međutim, osim nekoliko časnih izuzetaka, najveći broj zapadnih političara nije hteo da zna za istinu, ili je ostao ravnodušan.
 

Tih godine dobijao sam pozive direktno ili preko članova Parlamenta s kojima sam bio stalno u vezi, da idem u Forin ofis na razgovor o situaciji u Jugoslaviji. Odbijao sam pozive, kao i savete s tim u vezi. Zbog toga sam primao kritike, kako u zemlji, tako od prijatelja u Evropi i Americi. U kritici je bio izričit Džulijan Brezier, poslanik Kanterberija, odani hrišćanin, koji se u nekoliko mahova zauzeo na mojoj strani.

Razlog zašto sam odbijao poziv Forin ofisa bio je, po mome uverenju, opravdan. Tamo sam bio u vreme rata u Hrvatskoj, kad se radilo o Krajini. Posle sastanaka stekao sam utisak da takvi susreti imaju veoma malo koristi za onog koji dolazi s kritičkim stavom spoljne politike Velike Britanije, a od koristi su Forin ofisu. Na ovim sastancima Forin ofis "snima" opoziciju britanske politike - kakvi su, i kog formata ljudi od kojih dolazi kritika. Posle odgovora koje sam primio u vezi sa slučajem Stolić, i mnogih drugih, zaključio sam da Forin ofis želi da dođem kod njih na razgovor, da bi spinom, medijskom manipulacijom, zatrpali ranije neistine i poluistine, koje su sad došle do jednog broja poslanika kojima je stalo do istine. Posle ovakvog sastanka ne bi ostao zapisnik, niti bilo kakav dokument o tome šta sam rekao, a šta je rekla druga strana, do čega je meni bilo veoma stalo. Hteo sam da imam trag posle sastanka s Forin ofisom, a takvu mogućnost u komunikaciji pružala mi je jedino direktna korespodencija.
 

U ime srpske dijaspore 1992. godine uložio sam žalbu kod britanskog Ministarstva unutrašnjih poslova, Houm ofis, zbog toga što plaćenici iz Velike Britanije, posebno islamski dobrovoljci odlaze u Hrvatsku i Bosnu, s jednim jedinim ciljem, da ubijaju Srbe. Pismom od 1992. naveo sam slučajeve, kao i konsekvence ovakve politike. Velika Britanija je proglasila sebe neutralnom u građanskom ratu u Jugoslaviji. Dnevne novine "San" 3. aprila 1992. donele su članak o G.P, mladiću od sedamnaest godina, koji je otišao u Hrvatsku s jedinim ciljem, da ubija Srbe, a još nije imao ni pravo glasa na izborima. U detalje je opisan slučaj, kako je napravio zasedu pokraj jednog sela, i iz snajpera ubio srpskog "vojnika". Da li je to bio vojnik ili lice koje se slučajno našlo na puškometu, ostalo je čitaocu da poveruje u prvo. Momak je bio "pas rata", plaćen da ratuje na strani Hrvata.

Kao predstavnik dijaspore, 12. januara 1996. godine bio sam na Palama. Srbi u Evropi i Americi činili su velike napore da humanitarnom pomoći ublaže stradanje naroda u Bosni. Tom prilikom, imao sam dug razgovor s dr Radovanom Karadžićem, između ostalog i o organizovanoj propagandi protiv Srba. Napravio sam primedbu da mimo sistema akreditacija koji imaju za strane novinare, u Bosnu dolaze novinari i izveštači iz raznih krajeva sveta, čije su namere i profesionalni status neodređeni, nad kojima vlasti nemaju nikakvu kontrolu. Napomenuo sam da jedan broj izveštača dolazi iz svojih ličnih razloga, i da verovatno rade za strane obaveštajne službe.

Olako shvatali strance: Vođa bosanski Srba Radovan Karadžić

 

Na ovo je dr Karadžić odgovorio širokim osmehom, da je vlastima praktično nemoguće da kontrolišu ko dolazi, a ko izlazi iz Bosne. To je možda bilo tačno, ali ja nisam mogao da se otmem utisku onda i kasnije, da su bosanski Srbi imali ležeran stav prema ovom problemu, te da je veoma malo činjeno da se otkriju oni koji su dolazili u Bosnu sa zadnjim namerama.
Tog zimskog dana poslednji put sam video Radovana Karadžića. Pre nego što smo se rastali, dao mi je fasciklu s molbom da je čuvam do daljeg.
 

Fasciklu sam nekoliko puta pregledao. Iz dokumenata moglo se doći do zaključka, utisak koji sam stekao iz prethodnih susreta, da je Radovan Karadžić branio interese svog naroda najbolje što je mogao. Iz dokumenata se moglo videti da su primenjivani pravo i zakoni rata propisani Ženevskom konvencijom, i da je u svojim odlukama kao predsednik Srba uzimao u obzir ne samo interes srpskog naroda već je uvek nastojao da vodi računa i bude fer prema narodima drugih nacionalnosti u Bosni i Hercegovini, koliko su to ratne prilike dozvoljavale. Fasciklu koju sam čuvao, posle odlaska Radovana Karadžića u Hag, predao sam svom advokatu, koji je ovu predao njegovom pravnom zastupniku.

Oni koji su dali izjave i izrekli neistine, od kojih sam samo mali broj naveo, sasvim sigurno danas, kad to znaju, neće izaći u javnost da kažu da su u prošlosti napravili grešku i da raniju izjavu povuku. To stvara neprilike, urušava politički kredibilitet. Vlast je danas u rukama generacije političara oportunista. U ovom kontekstu, stav lorda Karingtona u ratu na Foklandskim Ostrvima 1982. godine je jedinstven.
 

Priznanje lorda Karingtona

Piter Karington, s kojim sam vodio korespodenciju od početka građanskog rata u Jugoslaviji do danas, bio je ministar spoljnih poslova u vladi Margaret Tačer. Odmah po okončanju naprijateljstava između Argentine i Velike Britanije, dao je ostavku na svoj položaj zato što je smatrao da je on kao ministar trebalo da zna da Argentina priprema napad na Foklande. Margaret Tačer je nastojala da ga nagovori i pridobije da ostane u vladi, međutim on je ostao čvrst u svojoj odluci. Političari s ovakvim integritetom danas su izuzeci. Na kraju, evo i odgovora na pitanje koje mi se često postavlja, a to je, zašto sam se bavio lobiranjem. Smatram da zemlji iz koje sam potekao i gde su mi koreni dugujem da stanem u njenu odbranu, kako najbolje umem. Kao što dugujem rođaku ili prijatelju u nevolji. Neistine i izrečene laži, ticale su se i mene. U pismu od 18. maja 2004. sam lord Karington mi je priznao: "Vi vrlo dobro znate da ja smatram da je Srbima učinjena nepravda". Duboko verujem da je u građanskom ratu u Jugoslaviji srpskom narodu učinjena velika, istorijska nepravda. Nepravda prema srpskom narodu je motivisala moj rad.

K R A J