Rus do Srbina, junak do brata
Na srpskom Vojničkom groblju u Višegradu otrgnuto je od zaborava jedno od prvih poglavlja istorije Republike Sprske - ono koje govori o časnom i junačkom učešću ruskih dobrovoljaca u srpskim vojnim jedinicama tokom Otadžbinskog rata 1992 - 1995.
poginulim Rusima
Odužujući se braći po veri i krvi što su ginuli i krvarili za Srpsku i zaklinjući se u večnu srpsko-rusku ljubav, Srbi su na padini ispod Bikavca podigli velelepni kameni spomenik na kome su uklesana imena 37 ruskih dobrovoljaca koji su poginuli na ratištima širom Bosne.
Spomenik, visok četiri metra, na čijem je vrhu karakterističan ruski krst, a u podnožju reči srpske zahvalnosti ruskoj braći, zajedno su otkrili Petar Đokić, ministar rada i boračko invladske zaštite RS, zatim, Ljudmila Bogoslovskaja, majka poginulog ruskog dobrovoljca i Aleksej Aleksandrov, sin palog ratnika iz Rusije, a sa njima i Boban Inđić, ratni komadant.
700 plemenitih
- Na ratištima prilikom stvaranja Republike Srpske učestvovalo oko 700 ruskih dobrovoljaca i mi smo zauvek zahvalni velikom činu njihovog požrtvovanja - rekao je Đokić, a Savo Cvjetinović, predsednik Udruženja građana srpsko-ruske zajednice "Zavjet", iz Bjeljine, koja je i inicijator podizanja spomenika, dodao:
" Položiti život za svoju otadžbinu je uzvišen čin, ali još uzvišeniji je dati život za svog brata po veri pravoslavnoj". 
Vojničko groblje podno Bikavca, na kome pored Srba počivaju i šestorica Rusa, ispunili su ljudi i žene, stezali su bratske ruke i položili glave na bratska ramena.
Dalekim putem ka Drini, kojim su u proleće 1992. godine kretali njihovi muževi, braća i očevi, sada su stigli mnogi Rusi, a sa njima i Irina Černova, rođena sestra Vladimira Safanova, palog pred Višegradom 12. aprila 1993.godine. Njene reči protkane su bolom za bratom i ljubavlju prema srpskom narodu.
- Moj brat je bio častan čovek, patriota, koji je voleo svoju Rusiju, a voleo je i srpski narod. Napisao je o Srbima mnogo lepih reči. Ostavio je iza sebe malu ćerku, bolesnu majku, reči su usahle, Irina je pokrila oči maramom.
Ponos, čast i pravoslavlje
Ljudmila Bogoslovskaja, majka palog dobrovoljca Konstantina (1973.-1993.), dugo je pričala o njegovoj želji da se bori uz narod o kome je znao tako malo.
- To je bila teška odluka za sve nas, ali bila sam ponosna što je moj sin bio na pravoj strani, na strani svoje pravoslavne braće. Ono što tada nije htela da učini ruska vlast, učinili su moj sin, junak, i njegovi drugovi, junaci. Posle svega, stojim ovde pred vama, i dalje ponosna na svog sina - rekla je Ljudmila, čije su reči i suze potresli sve.
Dobrovoljac Roman Zencov ponosno kaže da su se Rusi borili časno i da niko od njih nije ukaljao svoj vojnički, ni obraz svoje zemlje.
- Pomogli smo našoj braći i to ćemo uvek činiti, jer je to naš pravoslavni zadatak, obećao je Roman.
Dole, kraj spomenika, žene u kozačkim nošnjama obećavale su ženama iz Višegrada da će doći i iduće godine, a gore, na ulici, srpski i ruski generali ljubili su se u junačke obraze i plakali.
Ginuli, jer su bili hrabri
O herojstvu i bratstvu Srba i Rusa posvedočio je njihov saborac Zoran Tasić. iz Višegrada
- To su bili dobri ljudi, nije bilo boljih na prvoj liniji i u prvoj kafani. Već početkom rata došlo je njih dvadesetak u Višegrad. Bili su obučeni borci. Ginuli su zato što su bili hrabri, zato što su išli tamo gde niko nije smeo. Da su bolje poznavali teren, mi bi stigli do Sarajeva, u dahu će Tasić, stojeći kraj grobnica svojih ratnih drugova, Vasilija Ganijevskog i kozačkog pukovnika Genadija Kotova.
Na ratištu, kaže Zoran Tasić, od Rusa nije bilo boljih, ali kad je primirje, bilo je zlo. Litar rakije za svakoga od njih je bio kao čaša vode.
- Da nije bilo te puste rakije mnogo i Srba i Rusa bi danas bilo među živima. Ali, tako je to u ratu, kaže Tasić.
Generali ponosni na Mladića
|
