Hirurg koji je dobio sve bitke (4): Suza kapetana Kalva

Teško povređenom Gojku Vujičiću, kojem je traktor prilikom prevrtanja zgnječio levu stranu grudnog koša, nije bilo moguće snimiti pluća u nevesinjskoj bolnici, jer nije bilo pokretnog rendgena, seća se dalje dr Đuro Musić ratnih godina.

I STRANCI POMAGALI: Dr Đuro Musić i hirurg sa činom majora iz francuskog bataljona

 

- Posle sam saznao da je on i ranije imao lomove rebara i priraslice na plućnoj maramici. Tako mi je ostalo jedino da ga pratim uz pomoć slušalica i primenim klasičnu terapiju, stalno pazeći da nekako ne pomerim stalak za infuziju za koji sam vezao žicu pomoću koje sam podigao uvis polomljena rebra i omogućio mu da normalnije diše. Tako sam ga pratio i dežurao tokom cele noći. Ujutro se setih sforovih hirurga, Francuza i Španca koji su nam obećali pomoć. Odlučim da ih pozovem, da se još jednom uvere u kakvim uslovima radimo, s kakvim se mukama nosimo i šta sve preživljavamo.

Žicom spasao čoveka

Dođoše posle tri sata. Francuzu sam zaboravio ime, a Španac je bio major Huan Bals. Uvedem ih da vide Vujičića. Oni se oduševiše kad su videli kako sam improvizovao i žicom podigao zgnječeni grudni koš. Španac me u oduševljenju zagrli i poljubi, a Francuz mi predloži da pacijenta prebacimo u Mostar u njihovu bolnicu na respirator.

Znao sam, naravno, kakve sve opasnosti to nosi, da bi pri svakom pomeranju iverje polomljenih rebara moglo da povredi pluća i izazove unutrašnje krvarenje, ali mi bi' neprijatno da im to kažem, već rekoh da moram pitati rodbinu pacijenta da li se slaže da se on preveze u Mostar. Izađem za trenutak kao da se tobož konsultujem sa rodbinom. Vratim se posle tri, četiri minuta i kažem im da se rodbina protivi jer se plaši da bi ga u Mostaru mogli likvidirati muslimani ili Hrvati.

Deset dana kasnije, kad se kod Vujičića stanje stabilizovalo, onako sa sve žicom smo ga prevezli bolničkim kolima u Podgoricu. I danas se sećam koliko se Vesna Vujošević, tadašnji šef anestezije u Kliničko-bolničkom centru smejala kad je videla pacijenta sa žicom, koji se, inače, ubrzo sasvim oporavio.

Posle ovog slučaja španski i francuski hirurzi iz Mostara su tri godine, svake sedmice, barem po jednom dolazili u Nevesinje da sa mnom operišu jer se očigledno sa ovakvom patologijom nikada ranije nisu sretali. Za njih je, recimo, ehinokokus bio nepoznanica, da i ne govorim o drugim slučajevima i svakovrsnim povredama i oboljenjima sa kojima su ovde mogli da se suoče, a što je sve za nas bila normalna pojava.

Oni su se, inače, smenjivali svaka tri meseca, ali se ta saradnja nije prekidala ni sa njihovim naslednicima, a vremenom se izrodila u iskreno prijateljstvo, dotle da su me jednom pozvali čak i u Pariz na kongres ratnih hirurga, ali ja, nažalost, nisam imao uslova i mogućnosti da odem.

ZAJEDNIČKA OPERACIJA: Sa kolegama iz Španije i Francuske u Nevesinju

Sem lepih sećanja na finu saradnju sa tim ljudima, kao posebno dragu uspomenu čuvam jednu zajedničku fotografiju iz operacione sale na kojoj je jedan od njih napisao: "U početku je to bila obaveza, posle se preobratilo u prijateljstvo, a danas to više nije obaveza, no samo prijateljstvo".

A u odgovoru kapetanu Antoniju Kalvu, jednom od komandanata međunarodnih snaga koji su posećivali i pomagali nevesinjsku bolnicu, dr Đuro Musić je pored ostalog napisao i ovo:

"Neočekivano i iznenadno poznanstvo sa Vama u teškim prilikama za nas, povratilo nam je veru u ljude... Nikada neću zaboraviti Vašu suzu u oku kada je dete zaplakalo u našoj kancelariji za majkom koja je bila u Mostaru. Tada ste mi obećali da ćete ga odvesti kod majke, što ste, naravno, i uradili jer to dolikuje čovjeku kakav ste Vi."

Dr Đuro Musić sada prekraćuje penzionerske dane iznova čitajući hrpe pisama i pregledajući svakojaka priznanja, povelje i odlikovanja koja je dobijao u dugoj lekarskoj karijeri i velikoj, humanoj misiji. Posebno su mu, ipak, draga pisma i priznanja koja je dobijao od saradnika i saboraca tokom tih sedam nevesinjskih godina, od osoblja bolnice, kolega koji su povremeno dobrovoljno kao i on dolazili i radili u Nevesinju, od francuskih i španskih hirurga, a naročito ona koja su pisana tvrdom i neveštom rukom ratnika i težaka, ranjenika koji su dovezeni u nevesinjsku bolnicu gotovo bez ikakve nade da im ima spasa, a svi se, srećom, ipak vratili kućama živi i zdravi:

- Žao mi je što sam mnogo toga pozaboravljao, što sam mnogima sa kojima sam radio i sarađivao, sa kojima sam se sretao i upoznao, koje sam lečio u tim vihornim ratnim vremenima, pozaboravljao imena ili prezimena, a tako bih želeo da im se sada još jednom, javno zahvalim svima, da im kažem da nisam i dok sam živ da neću zaboraviti njihovu humanost, entuzijazam, volju, pa i hrabrost koju su ispoljavali u borbi za živote ljudi, borbi iz koje se, na moju, i svih nas veliku sreću i zadovoljstvo, nikada nismo vratili poraženi.

Pohvala kolegama

Ja, nažalost, nisam pisao neki dnevnik, nije za to bilo ni vremena, a u to doba nisam ni uviđao koliko to jednom može biti važno. Nikad, ipak, recimo neću zaboraviti mog dragog kolegu dr Sava Bjelogrlića, vrsnog neuropsihijatra, a u stvari svestranog doktora koji mi je u svakoj prilici bio od neprocenjive pomoći. Tu je i glavna instrumentarka Milena Pejčić, izbeglica iz Mostara, pa sestra Mira Radovanović, sestra Snežana Zubac i toliki drugi o koje ću se sigurno ogrešiti što ih po imenu ne mogu spomenuti... Takvu nesebičnost, takvu odgovornost i predanost poslu, može, valjda, samo rat doneti i nevolje koje tako surovo, iznenada skole čoveka i probude u njemu sposobnosti koje u miru nikad ne bi mogao pokazati i ispoljiti, veli ovaj plemeniti čovek koji je ceo vek posvetio čoveku.