Hirurg koji je dobio sve bitke (3): Trinaest mu bio srećan broj
Sećajući se dramatičnog spasavanja ranjenika Dragana Ćosovića, koga su doslovno izvukli iz mrtvih, dr Đuro Musić je sa olakšanjem utvrdio da su njegove kolege i on uspeli da recesiraju povređene delove tankog crijeva i zaustave obilno krvarenje. Bila je to jedna od najtežih i najčudnijih operacija koje je obavio tokom sedam godina boravka i rada u nevesinjskoj ratnoj bolnici devedesetih godina prošlog veka.
- Tokom operacije je Ćosović primio šesnaest flaša krvi koju smo, naravno, obezbedili po starom, oprobanom sistemu - čim je policija preko razglasa objavila da je potrebna krv za ranjenika, dobrovoljci su nagrnuli u bolnicu - objašnjava dr Musić.
- Sutradan smo ga, uprkos zabrani letenja, prevezli helikopterom u Kliničko-bolnički centar u Podgorici, gde se uspešno oporavio. Dragana Ćosovića sam dve godine kasnije sreo u Foči. Zvao me na kuću, a baš tog dana žena mu je bila u bolnici na porođaju, rodila četvrto dete.
RANJENE PAZIO KAO DECU
Sa tim teškim ranjenicima je, inače, posebno bilo teško u vreme ratnih sankcija i potpune blokade, kad ih nikud ni sa čim nismo mogli transportovati osim vozilima, pošto su "avaksi" danonoćno motrili na avione i helikoptere. Znali smo da je nekoliko aviona Republike Srpske već oboreno, i da svemu što uzleti na tom prostoru preti smrtna opasnost, ali smo ipak rizikovali, jer smo znali da je za mnoge ranjenike jedini spas ako uspemo da ih brzo transportujemo do Podgorice ili Beograda. Bili su to veliki rizici sa smrtnim opasnostima, ali nam nije bilo druge.
Zaslužio makar ulicuPrvu, novoustanovljenu Povelju Nevesinja dobila je 708. brigada Vojske Republike Srpske, a od pojedinaca dr Đuro Musić i Nevesinjac Mihajlo Lebalo, koji živi u Americi, a poznat je kao veliki donator i dobrotvor, pored ostalog, sagradio je i novu bolnicu u koju je uložio više od tri milion dolara. Komandant ratne bolnice u Nevesinju dr Obrad Savić, odajući svojevremeno neizmernu zahvalnost i ističući izuzetne zasluge dr Đura Musića i njegovu nemjerljivu i nesebičnu pomoć, kazao je da su borci i narod ovoga kraja pokrenuli ideju da jedna ulica ili trg u Nevesinju dobiju ime dr Đura Musića. Prošlo je od tada trinaest godina, a ta inicijativa, koliko znamo, još nije ostvarena.
|
Znali su to dobro i komandanti Vojske Republike Srpske koji su nam slali helikoptere i piloti koji su ih vozili, ali i ja koji sam na tome insistirao. Svi skupa smo rizikovali, jer nam se činilo da je i takav rizik vredan života kakvog mladog, teško ranjenog čoveka. Upravo stoga što sam dobro znao da postoje veliki izgledi da nas obore NATO, tj. američki lovci, ja nikad nisam dopustio da u pratnju ranjenika ide iko drugi sem mene. Nisam mogao prihvatiti da strada neko od mladih lekara ili bolničara. Osim toga, znao sam i da su meni širom otvorena sva vrata bolnica u kojima sam imao mnogo kolega i prijatelja, a pogotovo u Podgorici - u to vreme sam tamo, pored ostalih, imao pokojnog doktora Miška Kovača, pa i mog sina Davora - i bio sam siguran da će se svi oni potruditi barem koliko ja, da spasu čoveka i pruže mu i stručnu, i svaku drugu neophodnu pomoć i negu.
Tako sam ja u vreme tih bezobzirnih sankcija čak trinaest puta leteo iz Nevesinja do bolnica u Crnoj Gori i Srbiji prateći ranjenike i rizikujući i njihove, i živote pilota, pa i svoj život. Ovom prilikom želim da istaknem i odam posebno priznanje pilotima koji su se izlagali smrtnim opasnostima, a sem nadljudske hrabrosti, ispoljili su i čudesnu vještinu i sposobnost da nadmudre zlotvore koji su na njih motrili s neba. Leteli su iznad drumskih saobraćajnica, na najmanjoj mogućoj visini, na dvadesetak metara, jer su očito dobro znali da je to jedina mogućnost da zavaraju i izbjegnu radare sa avaksa koji su dežurali na tim prostorima.
Najteže je bilo noću i pri slaboj vidljivosti. Sećam se, jednom smo tako dospeli do blizu Podgorice iz pravca Nikšića. Mislim da smo baš tada prevozili spomenutog ranjenika Dragana Ćosovića. Ispred Podgorice nas je dočekala mreža dalekovoda i pretila je velika opasnost da se upletemo u tu mrežu. Stoga sam naredio pilotu da se prizemlji na raskrsnici gde se od magistrale Podgorica-Nikšić put odvaja prema Komanima. Tu su onda došla bolnička kola i ekipa koja je prihvatila ranjenika i prevezla ga u Kliničko-bolnički centar. Juna meseca 1995. godine ratna bolnica u Nevesinju je dobila pravu, modernu operacionu salu zahvaljujući donaciji opštine i naročito Grčke pravoslavne crkve. Bila je to prava revolucija u tehničkom smislu, ali su problemi sa anesteziolozima, hirurzima i drugim osobljem i dalje ostali. I dalje je bio praznik kad bi banuo kakav lekar, dobrovoljac ili anesteziolog, koji bi barem za kratko pomogao da se ne oslanjamo na sreću, da ne improvizujemo i strepimo. Kad je krajem 1995. godine potpisan Dejtonski sporazum, situacija je ipak koliko toliko normalizovana. Nije više bilo onih teških ranjenika koji su nam do tada gotovo svakodnevno stizali sa ratišta, ali su i dalje ostale svakojake nevolje koje je rat doneo i ostavio.
OPERACIJA "ŠTAP I KANAP"
Malo posle potpisivanja mirovnog sporazuma u Dejtonu, u nevesinjsku bolnicu dovezoše teško povređenog Gojka Vujičića, čoveka šezdesetih godina. Prevrnuo se s traktorom, leva strana grudnog koša mu ulubljena i zdrobljena, teško diše, guši se, krvari, usporen mu rad srca...
Odmah sam shvatio da se radi o serijskom prelomu rebara po levoj strani i nagnječenju pluća i unutrašnjih organa. U magnovenju zamolim instrumentarku Milenu Pejičić da mi iz operacione sale donese sterilne žice kojom smo kod povređenih vezivali polomljene kosti. Skalpelom povređenom prosečem kožu, dođem do četvrtog rebra, vežem ga žicom, podignem uvis i izravnam ulubljeni deo grudnog koša, a žicu onda vežem za stalak od infuzije. Pacijent odjednom poče mirnije da diše, prestade kašalj i krkljanje, puls se stabilizova... - sećao se tih dramatičnih trenutaka dr Đuro Musić.
Zadivili strane kolegeU Nevesinje su posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma stigla dva bataljona SFOR-a, jedan španski i jedan francuski, priča dr Đuro Musić. |
