Goran Hadžić - od magacina do Haga
Poslednji haški optuženik Goran Hadžić je doduše najmanje poznat, ali i njegovo privođenje se debelo računa.
Rođen je 7. septembra 1958. godine u mestu Pačetin kod Vinkovaca, u Hrvatskoj. U Jocićevoj ulici, u kući broj 38, živeli su otac Branko, majka Milena, Goran i njegova sestra Goranka. Niže niz put, na mesnom groblju, i danas pod kamenom pločom leže kosti dede i babe.
Dedu Sretena 1944. godine ubile su ustaše, sa još dvojicom Srba na izlazu ka Boboti. Zaklali su ga i izvadili mu srce, a njegove ostatke niko danima nije smeo da pomeri ni sahrani. Stariji meštani i danas pričaju da je tog dana stoka tulila, a da su se ljudi zatvarali po kućama samo da tu strahotu ne gledaju.
Lošu sudbinu nasledila je i majka Milena, koja je dva puta bila u nemačkom logoru. Sa majke je prešlo na Gorana, koji će svoj dug sudbini plaćati u Hagu. Ispratiće ga dve porodice.
Zvanična supruga Živka, sin Srećko i ćerka Goranka, ali i njegova ljubavnica Borislava Mitrović, sa kojom ima vanbračnu ćerku Milicu. Drugu vezu Hadžić je, navodno, započeo pre nego što je obelodanjena optužnica protiv njega.
Sa Borislavom je neko vreme boravio u Rusiji. Ona je, inače, njegova bivša sekretarica iz vremena kada je obavljao visoke dužnosti u takozvanoj Krajini. Trenutno živi u Boboti nadomak Vukovara i radi u Hrvatskoj elektroprivredi. Njihova ćerka Milica rođena je 1998. i učenica je prvog razreda srednje škole u Vukovaru.
Detinjstvo Gorana Hadžića bilo je mirno. Osnovnu školu završio je u Nuštru, a gimnaziju u Vinkovcima. Pričalo se i pisalo svašta, da nije bio dobar đak, čak i da je ponavljao razred... Upućeni kažu da to nije istina, da je uvek bio vrlo dobar. Išao je u školu u koju su išla sva deca viđenijih roditelja i oko 10 odsto učenika bilo je srpske nacionalnosti.
Kasnije je upisao i Ekonomski fakultet u Osijeku, nastavio u Subotici, ali nije diplomirao. Završio je drugu godinu, a potom su došli vojska i ženidba i tako je prekinuo studije. Ozbiljno je navijao za lokalni fudbalski klub Sloga. Meštani pričaju da je ljubav prema ovom sportu nasledio od svog oca, koji je bio tamošnji viđeni fudbaler.
Nakon prekinutih studija i ženidbe zaposlio se kao skladištar u VUPIK-u, gde mu je i otac radio i bio predsednik jednog od sindikata. Iz fabričkog kruga počeo je da gradi političku karijeru, najpre kao član Saveza komunista Hrvatske. Nakon formiranja višestranačkog sistema u nekadašnjoj Jugoslaviji, prvo je postao član Socijaldemokratske partije Ivice Račana, ali ju je ubrzo napustio i priključio se Srpskoj demokratskoj stranci, koju je vodio psihijatar Jovan Rašković.
Gradeći imidž političara u uniformi, prvo je isplivao kao jedan od vođa Srpskog nacionalnog veća za Slavoniju, Baranju i zapadni Srem, a kada je veće juna 1991. godine transformisano u istoimenu Srpsku autonomnu oblast, on će postati prvo vršilac dužnosti, a onda i premijer. Vrhunac političke karijere dostigao je februara 1992. kada je izabran za predsednika Republike Srpske Krajine i na tom mestu će ostati nepune dve godine.
Sa početkom sukoba na području Hrvatske Hadžić traži da Slavonija ima svog predstavnika u najvišim telima i da ravnopravno učestvuje na međunarodnim konferencijama. Na povratku sa jednog od sastanaka srpskih lidera Hadžića je na Plitvicama uhapsila hrvatska policija. Ubrzo je pušten uz intervenciju Josipa Boljkovca, tadašnjeg ministra hrvatskog MUP-a. Onog koji ga danas optužuje da je istovremeno radio i za Srbe i za Hrvate.
- Goran Hadžić je deo mreže ljudi sa hrvatske i srpske strane, kojima je zadatak bio da izazivaju i podstiču ratne sukobe i kao takav je sarađivao s hrvatskom stranom - kaže Boljkovac.
Hadžić nije propustio ni da se bavi biznisom. Mahom se to svodilo na masovnu seču i prodaju slavonskog hrasta i američkog oraha. Sudeći po solidnoj imovini koju je stacionirao u Novom Sadu, gde se kasnije preselio sa porodicom, dobro mu je išlo. Ništa lošije nije živeo ni posle, čak je jedno vreme radio i kao savetnik u Naftnoj industriji Srbije, iako za to nije imao nikakve kvalifikacije.
Da se družio sa pravim ljudima i da je bio vrlo dobro obavešten govori to što je pobegao kad je haška optužnica "u strogoj tajnosti" stigla u Beograd 13. jula 2004. Uspeo je da se skriva sedam godina. Te 2004. prvo je pobegao Rusiju. Zatim se vratio, da bi i drugi put za Rusiju otišao 2008. kada je formiran Savet za nacionalnu bezbednost. Za to vreme uglavnom se bavio švercom nafte jer je imao dobre kontakte u Rusiji.
Uhapšen je dok je prodavao sliku Amadea Modiljanija, koja je procenjena na nekoliko miliona evra.
