Ambasadore, ko je pobio našu decu?

Izjava zamenika američkog ambasadora u BiH Džonatana Mura da neće prisustvovati pomenu stradalim Srbima, uz obrazloženje da "svaka žrtva zaslužuje pravdu i poštovanje, ali da se ovde obeležava stradanje vojske" i da predstavnici Ambasade SAD ne posećuju takve ceremonije, naišla je na salve žestokih reakcija porodica stradalih, ali i javnosti.

Milica Dimitrijević, majka petogodišnjeg Aleksandra i desetogodišnjeg Radisava, ubijenih u Skelanima, 16. januara 1993. godine snajperskim hicima, zatražila je izvinjenje od Ambasade SAD u BiH zbog skandalozne izjave zamenika američkog ambasadora Džonatana Mura.

- Moja deca nisu bila naoružana, ali muslimanski vojnik jeste - nosio je snajper iz kojeg je pogodio dvoje nedužne dece koja su pokušala da potraže spas od komšija muslimana u susednoj Bajinoj Bašti u Srbiji - ogorčena je nesrećna majka.

RAŠO MI JE UMRO NA RUKAMA: Milica Dimitrijević u beloj jakni

A istina je tu, na hladnoj mermernoj ploči njihovog nadgrobnog spomenika:
"Dana 16. januara 1993. godine u Skelanima snajperskim hicima od strane muslimanskih fanatika ugašena su dva mala života. Dvojica nevinih dečaka, dva brata, Aleksandar i Radisav - Rašo Dimitrijević, te krvave skelanske zore pre 18 godina postali su legalna meta snajperista. Ruka onog ko je pucao nije ni zadrhtala, a bili su samo deca..."

- Spavali smo. Probudio nas je zvuk granate koja je pala u centru Skelana. Istrčala sam iz kuće sa decom da im tražim spasa... Napolju - jauci, kuknjava, vapaji.. Moj muž Tomo dao je najstarijem sinu Slaviši, koji je tada imao petnaest godina, ključeve od kola i rekao mu da nas vozi u Srbiju, u Bajinu Baštu - nema jutra da ne svane, a da se nesrećna majka ne upita da li je još nešto mogla učiniti.

Otac je bio neumoljiv... Vi idite, govorio je sinovima, ja moram braniti selo, dok se deca i starina ne izvuku i svi ne dograbe mosta i Srbije... Automobil pun dece, svega stotinak metara od kućnog praga, zasula je kiša snajperskih metaka.

- Slaviša je vozio kola, ali ga je metak pogodio u levu nogu...

- Jadna ja, izašla sam iz kola u naručju noseći mog Aleksandra. Prvi metak pogodio ga je u potiljak... Mozak mu se prosuo po mom krilu, ali ne dam ga. Slaviša mi viče: "Ostavi ga majko, zar ne vidiš da je mrtav! Pomaži Raši"... Stiže još jedan metak, pa i drugi - mrtvo petogodišnje dete hladnokrvni muslimanski ubica "overavao" je u naručju majke.
Radisav - Rašo ostao je zarobljen u kolima teško ranjen i nepokretan... Ruka zločinca bila je precizna.

- Rašo je još bio živ. Prebacili smo ga na VMA, na Klinički centar, pa na Dečju kliniku, o onda su ga ponovo vratili na VMA. Tamo mi je izdahnuo mučenik moj mali, a šest meseci se borio da preživi - ispričala je kroz suze Milica Dimitrijević.

Još jedna nesrećna majka, Slavka Matić, kojoj su Orićevi vojnici ubili dve kćerke, pita Mura da li su vojnici i njene Gordana i Snježana, deca, žene i starci, koje su muslimanske snage ubijale u njihovim kućama u napadu na bratunačko selo Bjelovac.
 

- Muslimanska vojska mi je tog kobnog decembra 1992. godine u kući ubila kćerke Gordanu i Snježanu, a pred kućom su ubili petnaestogodišnjeg dečaka Milenka Vučetića, a njegovog ranjenog brata Branu, koji je tada imao osam godina, odveli su u logor sa trogodišnjom Oliverom i njenim sedmomesečnim bratom Nemanjom Filipovićem - priča ogorčena Slavka Matić.

Muru poručuje da o ovom stradanju postoje fotografije i podaci iz kojih se vidi koliko je srpskih civila ubijeno na prostoru Bratunca i Srebrenice.

- Ako zaista uvažava i poštuje sve žrtve i ne pravi razliku među njima kao ostali predstavnici međunarodne zajednice, uvek može posetiti Bratunac i okolna srpska sela i u razgovoru sa porodicama saznati istinu o stradanju srpskih civila i demantovati tvrdnju da se u Bratuncu parastos služi samo vojnicima - veli Slavka Matić.