Sestre i braća ali druge vere?
U bosanskohercegovačku Bočinju, selo desetak kilometara od Maglaja koje je do 1992. bilo naseljeno Srbima, krajem rata naselile su se vehabije. Neki od njih su bili iz islamskih zemalja, ali je najviše bilo Bošnjaka iz BiH koji su islamsko učenje sa ovih prostora zamenili vehabijskim, koje se najčešće dovodi u vezu sa ekstremnim islamskim pokretom. Danas tu živi trideset vehabijskih porodica. Istovremeno, u Bočinju su se posle rata vratili i neki od Srba. Jedni sa drugima se ne druže, iako su njihova deca u školi najbolji prijatelji.
Arijana i Tesnima svaki dan zajedno, ruku pod ruku, dolaze i odlaze iz škole u Bočinji. Iako nisu vršnjakinje, već nekoliko godina su najbolje drugarice. Arijanini roditelji su povratnici u selo, a Tesnimini tu žive petnaestak godina.
Priča od dve devojčice ne bi bila neobična da jedna od njih nije ćerka vehabije, a druga Srpkinja. Njima dvema to nimalo ne smeta. "Ja i Arijana smo mnogo udaljene od kuće, pa se ne možemo tako videti. Ali najviše se vidimo u školi, uvek smo zajedno na odmoru. I kada idemo na ekskurziju uvek smo zajedno nas dve", priča Tesnima.
Dve devojčice sede zajedno u klupi, druže se na odmorima, a razdvajaju se jedino kada su časovi veronauke.
Desetogodišnja Tesnima, kao i većina devojčica u Bočinji, nosi maramu, a telo joj je pokriveno: "Mi nismo iste vere, ali mi to ni ne gledamo. Mi smo kao sestre, nas dve. Jedna drugu volimo..."
Na pitanje kako znaju da nisu iste vere, devojčice su odgovorile: "Ja nosim maramu, a ona ne nosi", rekla je Tesnima, a Arijana dodala: "Ali njenu maramu treba poštovati i poštujemo je..."
U školi se svakodnevno druže i Abdulah i Stojan: "Igramo se, šalimo se, pričamo. Pomažemo jedni drugima oko domaćeg zadatka..."
Ramiz Bibić je poslednji direktor osnovne škole u Bočinji. U selo je došao 1978. kao nastavnik matematike i fizike, kada je škola brojala oko 260 učenika. Danas ih je oko 30-ak.
Hasan, jedan od Bošnjaka koji su se doselili, kaže kako je njegovo rodno selo udaljeno dvadesetak kilometara od Bočinje.
Iako se njegova deca druže sa decom povratnika, on, kao i većina vehabija, sa Srbima skoro da i ne komunicira: "Mene niko nek ne dira, neću ni ja nikog..."
Nedaleko od Hasanove je kuća Milenke Pedić, koja se u Bočinju vratila pre deset godina, iako se većina predratnih stanovnika nije vratila. Njen, ali i povratak drugih Srba, bio je propraćen nizom incidenata, zbog čega su u Bočinji bile angažovane i međunarodne vojne snage. Danas incidenata nema, ali ni međusobnih kontakata.
U selo, bogato obradivim površinama uz reku Bosnu, vlasti ne dolaze ni kada je predizborna kampanja. Već godinama prećutno pristaju na to da u selu reč suživot ne postoji, već tek nužni život jednih pored drugih...
