Mržnja okopnela u praznom tanjiru
Javio mi se nedavno prijatelj Saša iz Holandije, koji je do početka rata živeo u Goraždu. Reče da je u "Vestima" čitao moju reportažu iz Goražda o tome kako lokalna bošnjačka vlast na razne načine zagorčava povratak Srbima u ovoj grad... Na kraju razgovora zamolio me je da istražim kako je zaista tamo, koliko danas košta život pored Drine i jesu li se smirile srpsko-muslimanske strasti. - Reci mi, može li sad tamo čovek doći sa porodicom, sagraditi kuću, otvoriti nešto, slati decu u školu i živeti bezbrižno kao nekad? - pitao je Saša. Nisam mu odgovorio. Ne znam. Ko to zna?
Ono što znam jeste da se tamo, pored Drine, od Foče do Višegrada, više od 10 godina vraćaju neki ljudi iz inostranstva, obnavljaju kuće, nešto rade, ali...
Oko tih kuća nema dece, samo poneki starac, krava ili plastenik. Svi drugi su još negde tamo, u Holandiji, Nemačkoj, Švedskoj, Kanadi, Australiji...
Mladih sa fočanske, goraždanske i višegradske obale Drine negde u svetu ima više od 20.000. Oni ne pokazuju nameru da se vrate, a većina ovdašnje omladine mašta da im se pridruži.
Umesto pravog odgovora, Saši i svima onima rođenim pored Drine, a danas rasutim od Australije do Kanade jedino mogu ponuditi reporterski zapis sa dve goraždanske obale gde se tokom rata borilo za parče zemlje, a posle rata za parče hleba.
Burek kod Ibre
Bilo je to one godine posle Dejtona, negde početkom jeseni 1996. godine. Zajedno sa fotoreporterom Rojtersa Milošem Cvetkovićem pratio sam prve posleratne izbore u Bosni i, igrom slučaja, našao se na biralištu u mestu Kopači koje je po Dejtonu pripalo Republici Srpskoj. Pored Srba iz Kopača, na biralište su dolazili i glasali i Bošnjaci, bivši žitelji Kopača, izbegli u obližnje Goražde.
Tog dana, posle gotovo četiri i po godine, mnogi Srbi i Bošnjaci prvi put se nisu gledali kroz nišan. Sećam se, prolazili su jedan pored drugog, pozdravljali se klimanjem glave, a poneko je onom drgom krišom i pružio ruku. Istina, bilo je i verbalnih sukoba, psovki, pretnji, ali nije bilo fizičkih okršaja. Uglavnom su promicali jedan pored drugog pognute glave... Kao da su se nečega stideli...
Cvetković i ja upoznali smo tada Safeta Strahonjića, koji je do početka rata živeo u Kopačima, a potom je izbegao u Goražde. Pozvao nas je da posetimo Goražde i napravimo reportažu.
- Čoveče, nismo ludi da izgubimo glave! Tamo nijedan Srbin sa ove strane nije kročio četiri godine - odmah je uzvratio Cvetković.
Pucanje leda
|
- Idemo vozilom UNHCR-a. Garantujemo vam punu bezbednost! Bićete prvi novinari iz Srbije koji su posle rata ušli u Goražde - ubeđivao je Safet.
Sat kasnije bili smo u Goraždu, u gradu koji je početkom rata napustilo skoro 10.000 Srba, a doselilo se oko 15.000 Bošnjaka izbeglih iz Višegrada, Foče, Čajniča i Rudog.
Išli smo goraždanskim ulicama, slikali zelene fasade, pojeli burek kod Ibre, sreli još neke predratne poznanike Bošnjake. Svi ti razgovori bili su hladni...
Vratili smo se kući. Pali su gorki komentari Srba o Ibrinom bureku. Zvao je i Safet i predložio da sačekam sa drugim dolaskom u Goražde.
Na ivici gladi
Srbi i Bošnjaci iz Goražda danas ne pokazuju otvorenu mržnju jedni prema drugima. Ali, ni ljubav! Glasna zaklinjanja da "četnička"; odnosno "balijska" noga neće kročiti na njihovu zemlju odavno je odnela Drina i ista su evoluirala u današnje obostrane zakletve da nikad neće nestati granice između federalnog i srpskog Goražda. Iako je i jedni i drugi danas prelaze bez lične karte i grimase na licu.
Međutim, tamo, pored Drine, danas je teško preživeti, nikad teže. Ne zbog nečije pune puške, nego zbog mnogih praznih fabrika i stomaka. I upravo ta jednakost u siromaštvu učinila je da obična raja više gleda kako da napuni tanjir nego kako da podeblja međuentitetske linije.
Oko 40 odsto Srba i Bošnjaka u dva Goražda danas postavlja samo jedno pitanje: kako sastaviti kraj s krajem s prosečnom platom od 180 evra, prosečnom penzijom od 120 evra, kad samo za struju treba odvojiti 30 evra? Ostalih 60 odsto, koji nemaju stalno zaposlenje postavljaju mnogo teže pitanje - kako preživeti do sutra.
Mnogi Srbi i Bošnjaci, koji su nekad radili u velikim industrijskim zonama u Kopačima i Vitkovićima, imali mesečne plate iznad 1.000 maraka, letovali, zimovali, gradili, slavili i svake subote i nedelje pevali po kafanama, danas žive na ivici gladi.
Vekna hleba, litar mleka, paklica sarajevske i dve pive sa komšijom u prvoj kafani danas u dva Goražda koštaju isto - pet evra. To je dnevnica jednog radnika u jednoj fabrici pored Drine.
Nedavno je gradonačelnik Novog Goražda Dalibor Nešković rekao "Vestima" da u ovoj varošici od 4.000 stanovnika samo njih 200 ima stalni posao.
Na pitanje šta ostali rade, kako se snalaze, od čega žive, Nešković je rekao da je to najveća enigma na Balkanu.
A na pitanje jednog lokalnog kafedžije u Goraždu u čemu se danas slažu Srbi i Bošnjaci, usledio je odgovor: "Bilo je bolje za vreme Tite. Slažu se i u tome da je danas broj Goraždana u Evropi premašio broj Goraždana pored Drine."
Solidarnost nema veru
|
