A šta kad presuši i dijaspora?
Naš ekonomski model je loš i sad se postavlja pitanje da li je bolje promentiti stanovništvo ili sistem. Mi imamo sindrom izdržavanog društva, koje pritom nije ni dovršeno.
Nedovršeni smo teritorijalno, nedovršeni politički i ekonomski, smatra profesor Miodrag Zec sa Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Zbog čega nismo makar u ekonomiji uspeli da ustrojimo sistem?
Bez šansi za opstanakSrbi su stara nacija, sa sve kraćim životnim vekom. Kad se sretnu prosečna starost i očekivano trajanje života, ta nacija nema šansi za fizički opstanak. Kakvo smo mi društvo u kojem sve nedostaje, i stanova i vode i struje, a stanovništvo je višak? U zemlji u kojoj 40.000 ljudi godišnje više umre nego što se rodi, stanovništvo je višak. To nije normalno. |
- Ima deset ključnih disproporcija. Prva je ona između nedovoljne proizvodnje i prevelike potrošnje. Druga je ona između domaće štednje i nivoa potrebnih investicija. Treće, mi imamo ogromnu razliku između uvoza i izvoza. Srbija godišnje potroši tuđe robe u vrednosti od sedam milijardi evra, a to platimo tako što uvozimo novac, odnosno uzimamo kredite. Taj deficit trgovačkog bilansa izravnavamo doznakama dijaspore. Ali ni to ne može još dugo. Naša je dijaspora stara i umiru oni kojima se taj novac šalje, a nova dijaspora je drugačija.
Može li država i koliko dugo da podnese pritisak rastućeg broja penzionera?
- Sada je taj odnos 1,6 zaposlenih na jednog penzionera. Nije održivo. Japanci i Britanci kažu da im je penzioni sistem neodrživ, a kako će naš biti kad nemamo plasmane penzionog fonda u inostranstvu. To je samo provlačenje novca iz ruke u usta, ali neko treba građanima da kaže da su sva usta otvorena, ali nema više ruke. Sledeći problem je odnos između centra i periferije i problem između nerazmenskog sektora i razmenskog sektora. Mi smo država bez industrije i nismo Velika Britanija koja može zarađivati na prodaji svog jezika, obrazovnog sistema, finansijskih usluga. Mi to nemamo, a nemamo ni more. Ne možemo mi biti država u kojoj svako selo ima 30 kafana, 30 političkih partija i 30 banaka. Takva država ne može da postoji.
Otimali se za kutlaču nad praznim kazanomKako ocenjujete efekte tranzicije? |
Da li mislite da je državna pomoć preduzećima olakšala krizu?
- Prosto je neverovatno da niko vladu ne sme da pita šta se dogodilo sa kreditima za početni biznis. Niko nam iz vlade nije objasnio kako je moguće da ona pozajmljuje od banaka novac po kamati od 13 odsto, a onda ga prosleđuje građanima po jedan odsto. Poznato je da svako četvrto preduzeće ne vraća dugove bankama, a mogu samo da mislim koliko je kredita koji se ne vraćaju državi.
Je li je inflacija izmakla kontroli?
- Ovu godinu ćemo završiti sa 9,5 odsto i to je najveća inflacija u Evropi. Pošto cene hrane i pića učestvuju sa 40 odsto, tu je stopa inflacije najveća. Dakle, kažnjavaju se najsiromašniji. Nije to opšta stopa inflacije, pa su sad, kao, pojeftinile su železničke šine, a poskupeo krastavac i ne može guverner da izjavi da inflacija nije problem. Možda nije za njega, ali inflacija nagrađuje dužnika, a kažnjava poverioca. Sav ovaj ultrabogati svet je nikao na dužničkoj dobiti, na kreditima koji su inflatorno obezvređeni.
Više ministara nego stanovništvaKoliko je opasan jaz koji Srbija ima između broja zaposlenih i nezaposlenih? |
Šta je ključni uzrok visoke inflacije?
- Disbalans između proizvodnje i potrošnje. Ako bismo Srbiju posmatrali kao organizam, možemo reći da on ima leukemiju. Inflacija je kao toplomer, a on pokazuje da gorimo. Kad stalno živimo pod temperaturom od 40 stepeni, mi smo stalno u bunilu. Ali, banke ne daju inflatornu dobit državi. One štite svoje zajmove deviznom kaluzulom i zato možda inflacija nije problem za državu, ali jeste za osam miliona građana.
