Očekivani profit pojeli moćnici
Srpska dijaspora je jedna od deset najdarežljivijih prema svojoj otadžbini. Svetska banka je u poslednjem istraživanju naše rasejanje svrstala u top deset po količini novca koji tokom godine pošalju rođacima u otadžbini. Inače u svetu najviše deviza iz inostranstva šalju emigranti iz Indije (70 milijardi dolara) i Kine (60 milijardi), a od evropskih zemalja darežljiviji od Srba su samo Ukrajinci i Rumuni.
Dok smo po doznakama među prvima, kada su u pitanju investicije srpske dijaspore u maticu, Srbija se nalazi na začelju. U većini zemalja odnos investiranja i doznaka je 50 prema 50, a u Srbiji kapital koji stiže iz dijaspore ima odnos 90 odsto doznaka prema 10 odsto za investicije. I oni koji se odvaže i krenu da ulažu u otadžbinu najčešće odustanu razočarani odnosom države prema ulagačima.
Nedavno je upravo to uradio Srba Ilić, osnivač američkog Junivorlda i kupac niškog Srbijaturista. Ilić je na konferenciji za novinare najavio da će njegova kompanija prodati najveće hotele iz sastava ovog preduzeća - Nais, Ambasador i Ozren - a da će zadržati samo hotel Grand Niš, u čije je renoviranje uložio "više od deset miliona američkih dolara".
Ilić je rekao da je to odlučio zbog "presije" MUP-a na njega i direktore u Srbijaturistu. Ocenio je da ta vrsta pritiska odbija strane investitore, jer oni "ne vole da ih policija tretira kao kriminalce".
- Ne želim više da ulažem novac i vreme u Srbijaturist, a da zauzvrat dobijam pozive iz MUP-a za razgovore u kojima treba da dokazujem da nisam kriminalac - kazao je Ilić.
Inače, ovaj biznismen retko dolazi u Srbiju i zbog policijske poternice, jer se u Višem sudu u Nišu vodi istraga protiv njega zbog sumnje da je zloupotrebio službeni položaj. Vodio je i spor pred Međunarodnom arbitražom sa državom Srbijom, koji je dobio.
Prema nekim podacima, investitori iz rasejanja u protekloj deceniji u Srbiju su uložili 550 miliona dolara i zaposlili 25.000 ljudi, ali se to izgleda u otadžbini dovoljno ne ceni, pa mnogi zatvaraju farme, radionice, hotele, i odlaze razočarani.
Branko Pavlović, bivši direktor Agencije za privatizaciju kaže da svi investitori, pa i oni iz dijaspore, zaobilaze Srbiju zato što "da bi u otadžbini započeo posao prvo moraš da se nagodiš".
- Svaki posao u Srbiji zahteva direktnu pogodbu sa nekim uticajnim političkim moćnikom, a to košta. Velike i uticajne kompanije mogu to da priušte, ali biznismeni iz rasejanja teško mogu da zadovolje apetite domaćih moćnika. Nailaze na ili ucene ili zid ćutanja i onda odustaju - kaže Pavlović za "Vesti".
Nebojša Stanković, advokat specijalizovan za strana ulaganja, ističe da je prvi problem na koji potencijalni investitori nailaze - prevelika regulativa, odnosno propisi.
- Drugi problem je primena tih propisa, koja na žalost nije ista u svim opštinama u Srbiji. Previše je diskrecionih prava, propisi mogu da se tumače ovako ili onako - kaže za "Vesti" Stanković.
Dijaspora izdržava milion ljudi
|
ISKUSTVA: ONI SU PROBALI I NISU USPELI
Prevareni zemljaci beže iz Srbije
SLUČAJ PRVI - Dragan Šljivić iz Donjeg Vidova kod Paraćina, koji je sa porodicom u Arauu, od svog gazde je 1998. otkupio liniju za PVC stolariju i otvorio firmu Profil. Usledilo je bombardovanje NATO-a, a kada se ono završilo, Šljivića je dočekao "sistem rada" u Srbiji, pa je 2003. zatvorio firmu i vratio se u Švajcarsku. Tamo je otvorio firmu iste delatnosti. Radio je dve godine, a onda je opet kupio novu proizvodnu liniju i započeo biznis u Srbiji. Tri-četiri godine je solidno radio, a onda je zbog opšte besparice promet počeo da opada. Kada je otvorio firmu Šljivić je bio 36. po redu proizvođač PVC stolarije, a danas ih ima preko 2.000. Međutim, skoro 1.300 firmi nije prijavljeno.
SLUČAJ DRUGI - Tihomir Stanojević Tika, rodom iz Donjeg Vidova kod Paraćina, kaže da je sreća da se sam vratio u Srbiju, jer da su iz Švajcarske došli i supruga Miroslava i sinovi Novica i Dobrica mogli bi samo da se uhvate za ruke i zajedno bace u Moravu.
Nikad više u otadžbinu
|
- Hiljadu nameta! Zemljarina, kućarina, građevinsko zemljište, firmarina. Postoji li zemlja u kojoj se firmarina plaća 2.300 evra godišnje, a struja skoro dva miliona dinara - pita Tika.
On je devedesetih godina u svom selu otvorio veterinarsku stanicu i poljoprivrednu apoteku. Trgopromet, preduzeće iz Ćićevca, koje je zakupilo firmu, bilo je u blokadi. Pošto je on bio u inostranstvu nije imao vremena da traži drugog poslodavca, pa je firma propala. Onda je otvorio konfekcijsku firmu, a samo u mašine je uložio preko 100.000 švajcarskih franaka. Tu firmu "ubili" su Kinezi. Tika je propao, a 36 prijavljenih radnika ostalo je bez posla. Potom je otvorio dve benzinske pumpe. Njegov kum je istočio naftu i sipao vodu. Tika je morao da nadoknadi štetu svim kupcima.
SLUČAJ TREĆI - Iako je još pretprošlog novembra profesor Vladan Petrović u Badnjevcu kod Kragujevca postavio solarno postrojenje bez panela, koje sakuplja i skladišti sunčevu energiju, niko u Srbiji nije zainteresovan za njegov izum.
- Naša zemlja se ponaša kao da joj ništa nije potrebno. Radije ćemo da kupimo tehnologiju od stranaca, ali svoje nećemo. S jedne strane, imamo umni potencijal, ali s druge strane nemamo samopoštovanje. Tako ću, najverovatnije, postrojenje prodati strancima, a onda će Srbija da ga kupi od njih po mnogo većoj ceni - navodi profesor Petrović za "Vesti".
On dodaje da bi to postrojenje omogućilo da sve toplane u Srbiji rade na sunčevu energiju tako što bi je sakupljale preko leta, a koristile zimi.
Z. GLIGORIJEVIĆ
