Šire optimizam, a crno nam se piše

Ni jedna jedina vlada Srbije nije uspela da državnu kasu razvuče na punu godinu, pa je parlament iznova usvajao rebalanse kojim se rupa u državnom trošku uvek namirivala novim zaduženjem. Staru lošu praksu Srbija nastavlja i ove, krizne, 2011. godine, ovog puta pod dodatnim političkim pritiskom Vojvodine da joj se dodeli još osam milijardi dinara poreskih prihoda. "Dok je ovako klimava većina na vlasti, dobiće Vojvodina, i ne samo ona, sve što traži i šta poželi", kaže za "Vesti" ekonomista Mlađen Kovačević

Mlađen Kovačević

- Premijer i ministri su pristali pod pretnjom padom Vlade, ali otkud para za apetit Vojvodine?

- Jasno je da para nema, zato se rebalans i pravi, a u takvim okolnostima Srbija će se samo dodatno zadužiti.

Imamo milijardu dolara od prodaje državnih obveznica, još 45 miliona od ranijih zaduženja na tržištu hartija od vrednosti, a premijer Cvetković je rekao da smo sa tom milijardom samo "probili led".

Dakle, platićemo zaduženjem. Dok je ovako klimava većina na vlasti, dobiće i Vojvodina i ko god traži šta god poželi.

Da li poslanici i Vlada kod svakog budžeta unapred znaju da je nerealan, Pa se iznova rebalansiraju?

- Znaju unapred, ali šire lažni optimizam. Defetisti poput mene nisu popularni, pa su uglavnom ućutkani. Naravno da su budžeti nerealni. Ali lepo zvuči to "mi ćemo, svi ćemo, mi ćemo, sve ćemo".

Zašto mislite da prodaja državnih obveznica nije dobro rešenje?

- Zato što to u stvari i nije prodaja. Kad nekome nešto prodajete, vi date robu i dobijete pare, te nemate više nikakve obaveze prema drugoj strani. Ovo nisu pozajmice jer smo mi dali obveznice, uzeli pare, a onda ćemo te pare s kamatom i da vraćamo. To je klasično zaduživanje.

Kako ocenjujete zabrinutost Evropske banke za obnovu i razvoj za privrede u Srbiji, Albaniji i Rumuniji, za koje se tvrdi da će biti teško pogođene dužničkom krizom Grčke i Italije?

- Potpuno se slažem. Za nas je mnogo opasnija kriza u Italiji nego u Grčkoj jer je Italija naš drugi spoljnotrgovinski partner u EU, posle Nemačke. Ako Italija posrne, uvoziće manje. A ako uvozi manje, u Srbiji će se proizvoditi manje, a to znači manje radnih mesta, a to opet znači manju tražnju u Srbiji i tako idemo u lančanu propast. Tu je pitanje i solventnosti grčkih i italijanskih banaka kod kojih mnogi građani drže svoj novac.