Mi smo zemlja monopola, ispaštaju građani koji namirnice i gorivo plaćaju više od realne cene i tako pune džepove tajkunima koji su u sprezi sa političarima, kaže ekonomista Mlađen Kovačević.

Od januara 2001. godine do danas u Srbiju je ušlo 75 milijardi dolara, od čega je najveći deo otišao u javnu potrošnju. Drugim rečima, taj novac je pojeden, a veoma malo je utrošeno za nove investicije i poboljšanje infrastrukture, upozorava poznati srpski ekonomista dr Mlađen Kovačević.

Dr Kovačević smatra da su mogućnosti ekonomskog rasta Srbije mutne jer postoji veliki broj raznih ograničenja, što otežava razvoj privrede.

Kakva je trenutna ekonomska slika Srbije?

- Problemi Srbije su velika zaduženost zemlje i odliv mozgova, pa se nameće pitanje kako obezbediti penzije za sve starije stanovništvo.

Nekako smo pregurali početak svetske krize krajem 2008. godine. Ekonomisti tvrde da još jedan talas ne bismo izdržali?

- Srbija je kroz krizu prošla bolje nego zemlje u okruženju sticajem okolnosti, odnosno zbog činjenice da je učešće izvoza u bruto domaćem proizvodu manje nego u razvijenijim zemljama, zbog čega je pad tražnje manje pogodio Srbiju. Jer naša zemlja je u 2010. godini imala samo nešto više od 1.000 evra izvoza po jednom stanovniku, što znači da je izvoz na katastrofalnom nivou. Izvoz po glavi stanovnika u 2009. godini u Mađarskoj iznosio je 5.760 evra, u Slovačkoj 7.177, Češkoj 7.572, Sloveniji 7.794 evra, dok je u Belgiji bio čak 24.349 evra.

Spasava li nas visoko učešće poljoprivredne proizvodnje?

- Povoljna okolnost za našu zemlju bilo je i visoko učešće poljoprivredne proizvodnje u BDP-u, kao i tri veoma uspešne poljoprivredne sezone zaredom. Uvek ističem da su Srbiji veoma pomogle i visoke doznake građana iz dijaspore koje su u prošloj godini dostigle 5,5 milijardi dolara ili oko 12,6 odsto BDP-a. Srbija se trenutno nalazi u velikoj krizi i to posebno pogađa mala i srednja preduzeća u kojima je veliki broj ljudi ostao bez posla, dok u administraciji to nije slučaj. Veliki broj nezaposlenih najbolji je pokazatelj da je stanje u srpskoj privredi teško.

Spoljni dug se stalno povećava i sada iznosi 23 milijarde evra.

- Pre 10 godina dug je bio pet milijardi evra. Imamo najmanje plate u okruženju. Pretekli su nas i Crna Gora i Bosna i Hercegovina. Možda celu situaciju dobro ilustruje podatak da je Srbija po konkurentnosti privrede na 96. mestu u svetu, a Crna Gora na 49. mestu! Po konkurentnosti privrede ispred Srbije su i Malezija, Barbados, Vijetnam, Maroko, Honduras i mnogi drugi. Med i mleko su nam obećavali trutovi i volovi, a od svega toga nije bilo ništa. Đelić je još 2002. rekao da će se o srpskom privrednom čudu pričati širom sveta.
 

Ima li nade za privredno čudo?

- Kako se stvari sada odvijaju, plašim se da umesto čuda ne dođe do srpskog privrednog čudovišta. Kriza morala zahvatila je sve nivoe našeg društva. Imamo funkcionere koji ni po koju cenu ne žele da napuste duple funkcije, zvaničnici učestvuju u aferama bez posledica, a rezultati njihovog rada su daleko slabiji od obećanih.

Čime se zapravo bave naši političari?

- Problem je u defektnom konceptu reformi koji nam je nametnuo MMF još pre 10 godina. Oni koji su sebe nazivali vizionarima te 2001. godine i pravili se većim katolicima od pape i danas insistiraju na tom konceptu. Nemaju nameru niti snage da ga napuste, pa sada pod pritiskom MMF-a tumaraju u začaranim krugovima donoseći samo štetu ovoj zemlji. Taj koncept je proistekao iz vašingtonskog konsenzusa (MMF, Svetska banka, američka administracija) i pitanje nezaposlenosti ne smatra ekonomskim problemom. Njima je važna stabilizacija, privatizacija, deregulacija, liberalizacija spoljne trgovine... Pod uticajem toga, ni u Srbiji danas niko ne vodi računa o nezaposlenosti ili demografskoj krizi. Niko ne vodi računa o narodu. Umesto toga, zvaničnici samo krpe rupe, zadužuju se gde god mogu, troše...

Kakav kurs dinara predviđate u narednom periodu?

- Dinar je u proteklih 10 godina bio precenjen i do 110 posto. To je uništilo srpski izvoz, a domaći proizvođači postali su apsolutno nekonkurentni u odnosi na strane proizvođače. Tako danas kilogram banana košta 80 dinara (80 centi), mada se uvoze iz Ekvadora sa provizijom od 50 odsto, dok domaće jabuke koštaju 140 dinara (1,4 evra) po kilogramu. To je samo jedan primer, ima ih mnogo koji pokazuju da je uvozna roba spržila domaću proizvodnju. Posledice veštačkog održavanja kursa su ogromne. Najveći deo novca ode u džepove tajkunima koji kupuju dinare po nerealnom kursu. Da evro ima realnu vrednost i građani bi više štedeli.

Poslednjih dana traži se od vlade da obelodani imena tajkuna koji na ime poreza duguju oko pet milijardi evra?

- To je žalostan podatak. Sprega između političara i tajkuna je snažna. Poznato je da političari daju dosta para za finansiranje političkih stranaka. Tako da je to začarani krug, a poznato je da riba od glave smrdi

.
Kakve su perspektive za ulazak Srbije u Evropsku uniju?

- Tanke, jer stalno nam postavljaju nove i nove uslove. Mi njima u EU nismo potrebni, eventualno da premeštaju prljavu industriju kod nas, ali to mogu i sada pa nema potrebe da nas i zvanično primaju. Ko želi u porodici zemlju sa obogaljenom privredom?! Mi smo zemlja u kojoj se ne poštuju ekonomska pravila. Monopoli i karteli su nas koštali milijarde evra! Mi smo zemlja monopola, a ispaštaju građani koji namirnice i gorivo moraju da plaćaju više od realne cene.

Ima li rešenja?

- Strane investicije su rešenja! Kod nas se o tome ne vodi računa. Država prodaje vrednu imovinu, zadužuje se, dugovi rastu i prenose se na buduće generacije. Koji seljak će prodati najbolju kravu ili šumu, njivu? Samo onaj koji je u najvećim problemima, da ne kažem nešto drugo...

Dokle građani mogu da trpe ovakvo stanje?

- Nažalost, plate su male, nezaposlenost velika, ali sindikati u ovoj zemlji su razjedinjeni, među ljudima vlada apatija i nemoć. Ljudi su se istrošili u raznim protestima, ne veruju vlasti, ali su nemoćni.