Da li ste za zabranu fizičkog kažnjavanja dece?: Promeniti stare navike
Prema najnovijim izmenama i dopunama Porodičnog zakona, u Srbiji se uvodi potpuna zabrana fizičkog kažnjavanja i upotrebe fizičke sile prilikom vaspitanja deteta.
Kako se navodi, smisao uvođenja ovih zabrana nije kažnjavanje, već edukacija roditelja o nenasilnim metodama vaspitanja. Niko neće ići u zatvor, niti će biti lišen roditeljskog prava ako je dete dobilo ćušku, čvrgu ili udarac po zadnjici.
Roditeljima će biti ponuđena edukacija o nenasilnim metodama vaspitanja, i to u okviru savetovališta za brak i porodicu, razvojnih savetovališta, škola za roditelje. Cilj izmena zakona jeste da u svesti roditelja postoji ideja da je fizičko kažnjavanje deteta zakonom zabranjeno i da u vaspitavanju mališana nije neophodno koristiti prut. Čitaoci "Vesti" iz Evrope iznose svoj stav treba li zakonom zabraniti fizičko kažnjavanje dece.
Marina Miljković Milosavljević, Kadenaco, Švajcarska
- Slažem se donekle. Ne treba decu maltretirati, ali mislim da smo mi koji smo ponekad dobijali batine u bolje ljude izrasli nego što će naša deca. Što bi rekla moja baka, "batina je iz raja izašla". Ipak u svim vaspitnim metodama treba da budemo umereni.
Maja Petrović, Reklinghauzen, Nemačka
- Što se tiče mene i muža, slažemo u tome da decu ne treba tući, već razgovarati s njima. U današnje vreme biti roditelj, nije nimalo lako. Ako si strog deca ti ništa ne pričaju i rade svakakve gluposti, a ako si previše popustljiv oni te ne uzimaju za ozbiljno. Tako da je važno naći neku sredinu, treba biti i popustljiv, ali treba da se zna da si roditelj, a ne drug deci i da u svemu treba da postoje neka pravila. Mi imamo dva sina od 15 i 16,5 godina i pokušavamo da sa njima uvek sve probleme rešimo kroz razgovor iako to ponekad nije lako i zaista dugo traje. Današnja deca žive i rastu u nekom drugom vremenu, moramo sve prilagoditi istom i pronaći neku sredinu. Vrlo je važno da deca imaju poverenja u roditelje i da znaju da i ako pogreše da se to neće rešiti batinama već samo kroz razgovor, razumevanje i podršku i samo tako opstaje porodica.
Đurđina Likić, Lineburg, Nemačka
- Trebalo bi da se napuste stare navike u vaspitavanju dece. To će se postići prevaspitavanjem roditelja. Nadam se da će novi zakon odigrati značajnu ulogu. Celo društvo treba da se uključi u taj važan posao. Zajednički neka deluju i škola i crkva. Savetovala bih svima da nađu smirenje u crkvi našoj. Kroz veronauku se može mnogo naučiti šta je za čoveka dobro i kako se nalazi smirenje, a onda je sve lako. Imam jednu ćerku, Aleksandru i troje unučadi, Ognjena, Filipa i Luku, pa moram reći da sam se nekada malo i ogrešila, ali trudim se da mirno i s ljubavlju rešimo sve probleme.
Ranko Veselinović, Hamburg, Nemačka
- Obradovao me je ovaj zakon. Trebalo ga je i ranije doneti. Osuđujem svako nasilje nad porodicom, a pogotovo nad decom. Ni supruga Biljana ni ja nismo nikada fizički kažnjavali našu decu, sina Dejana (22) koji je sada već student, a ni ćerku Anastasiju (17) koja je gimnazijalac. Uvek nam je bilo neprijatno kada smo videli da to neko radi i burno smo reagovali. Možda ćemo dočekati da uz pomoć ovog zakona i naš narod malo promeni i prekine stare loše običaje.
Ruža Alimpić, Kolombe, Švajcarska
- Svakom roditelju se desi bar jednom u životu da dođe u situaciju da je toliko van sebe zbog ponašanja deteta i pomisli da bi mu udarcem po zadnjici pokazao da je prešlo dozvoljene granice. Nažalost, ako se to desi, dete neće shvatiti šta je taj udarac trebalo da znači i verujem da će dete shvatiti fizičko nasilje kao rešenje za neke druge situacije u životu. Na primer, udariti školskog drugara koji ne deli njegovo mišljenje ili ga je "čačkao" na času. Mislim da je ta zabrana korisna, ali samo ukoliko se roditeljima omogući pristup drugim efikasnim metodama. Takođe, te metode bi trebalo njima da budu poznate čim postanu roditelji, da se koriste tokom celog odrastanja deteta, a ne samo od onog momenta kada dođe do fizičke kazne jer mislim da je tada kasno. Detetu je potrebna prava edukacija, a zabrana fizičkog kažnjavanja ne treba da mu zvuči kao da mu je u životu sve dozvoljeno i da se oseća kao mali kralj.
Jelena Kričković, Memingen, Nemačka
- Mislim da decu treba shvatati ozbiljno od najranijeg doba i ja sam sa suprugom nastojala da im što više pričamo i objašnjavam šta i kako treba i ne treba činiti. Ponekad sve to ne daje rezultat pa je bilo i nekog oblika fizičkog kažnjavanja, ali vrlo retko i više je to kao upozorenje. Sa decom se mora razgovarati i objašnjavati im šta je dobro, šta se i zbog čega ne može ispuniti od njihovih zahteva. To sve sigurno daje rezultate, iako ponekad deca pokušavaju da iskoriste neku situaciju i dobiju ono što inače ne bi mogli, bilo da je reč o bolesti ili običnoj razmaženosti. Događalo se da sam sa svoje dvoje dece odlazila u trgovinu i da ne bi bilo scena plača i histerije ako ne mogu da dobiju ono što požele, pre polaska smo se dogovarali šta može ili ne može i zbog čega. Uglavnom nije bilo problema, jer deca poštuju dogovor sa roditeljem ako ste ozbiljni i ako uvažavate svoje dete, imaće razumevanje za ono što mu kažete. Istovremeno, obećanja data deci moraju se ispunjavati. U slučaju kada detetu nešto branite da učini, treba biti ozbiljan jer dete vrlo dobro oseti šta znači ako se smejete i nešto mu branite i ako ste ozbiljni i odlučni. Ja sam sa mojom majkom dosta razgovarala na ovu temu i koristila njene savete, imala podršku i to mi je pomoglo u vaspitanju ćerke od devet i sina od 15 godina. Kada je reč o zakonskom regulisanju odnosa roditelja i deteta u Srbiji, smatram da treba koristiti mogućnosti edukacije roditelja.
Mišel Isidorović, Santuan, Francuska
- Osnovno je da roditelj detetu da primer, a na to se nadovezuje fizičko nekažnjavanje. Međutim, ponekad nije loša "ruka upozorenja", kako bi dete osetilo da je prekoračilo granicu. Dete ne poseduje sposobnost da uvek pravilno razume i razradi neki savet, a neophodno je upozoriti ga, dati do znanja da je nešto loše uradio i da to ne treba da ponovi. Imam sina (18) i dve ćerke (14 i 11) i naučio sam da postoje razlike između muškog i ženskog karaktera. Sin je najstariji, naša prva edukacija bila je na njemu, kad smo i mi videli šta treba, a šta ne treba raditi. Kad dete shvati grešku, sledi nastavak kroz stalni razgovor, dakle, pričati, pričati, pričati... Ćerke su drugačije, osetljivije, nežnije, njima treba više razgovora, fizičko kažnjavanje nije za njih, jer ga drugačije shvataju. Moj zaključak je da svaki roditelj mora da se trudi da dobro upozna svoje dete i da bude psiholog, jer on dete i usmerava u život i budućnost.
