Dešavaju se i zloupotrebe
Decenijama naši ljudi u dijaspori na razne načine pomažu pojedincima, porodicama i udruženjima u zavičaju. Nekada pomoć šalju preko svojih klubova, nekada nose lično, mnogi su to činili i putem Humanitarnog mosta "Vesti", a najviše upućuju novac i donacije preko humanitarnih organizacija i fondacija.
Prethodnih godina često su i u Srbiji organizovane akcije, uglavnom za lečenje dece u inostranstvu u koje se i dijaspora uključivala. Nedavno je povodom prikupljanja sredstava za lečenje jednog mališana došlo do polemike u javnosti između predstavnika države i jedne privatne fondacije, što je u javnosti izazvalo i određenje sumnje u humanitarne akcije. Kakva su im iskustva kad je reč o humanitarnim akcijama, veruju li humanitarnim organizacijama i fondacijama, govore čitaoci "Vesti" u Evropi.
Zdravko Vasilevski, Cirih, Švajcarska
- Humanost je velika i vredna reč. Biti human, znači razumeti ljude kad su u nevolji i pomoći im ukoliko je moguće. Mnogo je lepo podeliti s ljudima, bilo da su to razumevanje, dobrota, imovina ili nešto veće. Nije lepo biti egoista i misliti samo na sebe. Nije lepo razbacivati se i "kupati u sreći", dok neko pati. Dete je dete i svako dete voli čokoladu, keks, bombone. Volim da pomognem kad sam u mogućnosti, ali volim i da znam gde i kome sam pomogao i da zajedno podelimo sreću. Želim da znam, da sam to moje "nešto malo", dao pravom čoveku i da je to stiglo u prave ruke. Danas je sve više tih organizacija, koje ne ulivaju puno poverenja, tako da ljudi sve manje veruju tim organizacijama. Nažalost, ljudi se sve manje odlučuju da novac ili materijalne stvari daju tim humanitarnim organizacijama, već ukoliko žele da pomognu uručuju to lično tim ljudima kojima je pomoć potrebna.
Vesna Žunić, Pariz, Francuska
- Odgovor na postavljeno pitanje leži i u dva primera kroz koja sam lično prošla. Prvi je slučaj bebe od 4,5 meseca. Školska prijateljica moje ćerke tražila je stručnu pomoć za dolazak jednog dečaka u parisku dečju bolnicu. Poreklom sam iz Kumanova, u Pariz sam stigla 1957, ovde sam stekla diplomu lekara. Dakle, na poziv ćerke odmah sam se povezala sa mladim bračnim parom iz Zvornika, njihova bebica je posle frasa dobila padavicu, po 20 puta u toku dana. Bilo je strašno. Pokušavali su sve, konačno stigli do Nemačke, ali su i tamo bili nemoćni, te ih uputili u Pariz. Za operaciju je trebalo uplatiti 48.000 evra, a roditelji tada nisu imali ni za život. I naši ljudi su skupili sav novac, čak ih je iz Diseldorfa, ostavivši svoj posao, u Pariz kolima dovela jedna zemljakinja koju pre toga nisu poznavali. Ukratko, bio je to lanac naših dobrih ljudi. Dečak je operisan, na sreću, sve se dobro završilo. Drugi slučaj je jednog Novosađanina, skupljana su sredstva za presađivanje jetre, novca je i dalje nedostajalo, uspostavila sam kontakte sa Fracuzima. Na sve to zaključujem da 100 odsto verujem u humanitarna udruženja i fondacije. Ako se dobro organizuje niko neće, izuzev monstruma, u slučajevima spasavanja života, prikupljena sredstva prebaciti u svoj džep. Verujem u pomoć dobrih ljudi, a sve sam to i lično doživljavala.
Igor Nedeljkov, Trojhtlingen, Nemačka
- Član sam Kluba Jugoslovena 1976 u Vajsenburgu i znam da smo kao klub učestvovali u više humanitarnih akcija. Ta iskustva su različita. Kada su bile velike poplave u Srbiji, Hrvatskoj i BiH, skupljali smo novac i slali tamo. Bilo nam je važno da pomoć što pre dođe do onih kojim je namenjena. Prikupljeni novčani iznos za pomoć narodima u BiH podelili smo na tri dela, za Srbe, Hrvate i muslimane, a u Srbiju smo pokušali da šaljemo novčanu pomoć preko Fondacije Novaka Đokovića. Interesantno je da nam niko nikad nije poslao povratnu informaciju iz BiH o tome koliko i kome je uručeno novca koji smo poslali. Za pomoć narodu od posledica poplava u Srbiji poslali smo novčani prilog Fondaciji Novaka Đokovića koja je tada imala račun u Engleskoj, odakle nam je poslato obaveštenje da je taj račun zaključan, a novac nam se vratio. Mi smo onda taj novac usmerili u neku drugu humanitarnu akciju i drugoj fondaciji, ali ni oni nam nisu nikad poslali informaciju kakva je sudbina tih naših para. Kasnije smo čitali da je bilo problema sa humanitarnom pomoći i da je deo tih sredstava otišao u neke druge svrhe ili im se izgubio svaki trag. Zbog toga smo mi u Klubu Jugoslovena razmišljali i zaključili da je najbolje rešenje da prikupljenu novčanu pomoć onom kome je potrebna lično uruči neko od naših članova. Međutim, i to je problem, jer treba izgubiti nekoliko dana za odlazak, a troškovi puta neretko budu veći od iznosa pomoći. Kada bi pomoć mogli slati po nekom od poverenja, kao što je na primer neko od naših penzionisanih članova koji žive dole, to bi bilo dobro. Ali, ni to nije lako da se ostvari. Zato, ipak ja verujem najviše Fondaciji Novaka Đokovića, jer on je veliki humanista i dokazao se kao dobar čovek. Ako budemo učestvovali kao klub u nekoj humanitarnoj akciji, mislim da ćemo sve raditi preko Novakove fonacije.
Radenko Drinić, Linc, Austrija
- Iskreno ne učestvujem u humanitarnim akcijama koje pokreću razne organizacije, fondacije, udruženja ili već kako se zovu. Prosto je moj utisak da im se mnogo ne veruje, govorim o mišljenju ljudi iz mog okruženja. Uvek pomažem ugroženima lično ili šaljem pomoć preko ljudi koji su poverljivi i koji sigurno dostave pošiljku. Žao mi je što ima dosta slučajeva, pogotovo bolesne dece i što ona često zavisi upravo od nas rasutih širom sveta. Valjalo bi da matica tu oblast nekako uredi.
Pepa Majkić, Minhen Nemačka
- U principu svaka humanitarna organizacija i fondacija takvog karaktera je dobra, pogotovo ako radi kako treba, odnosno ako pomoć koja je prikupljena stigne onom kome je namenjena. Ja sam neke akcije pomoći vodila i prikupljala novac, ali sam posle uručivanja novca donosila potvrdu o tome i imala spisak svih onih koji su dali prilog. Nije bilo ništa sporno u svemu tome i uverila sam se da je najbolje lično ili preko nekoliko poverljivih osoba poslati pomoć tamo gde treba. Što se tiče humanitarnih organizacija i fondacija, mislim da i one imaju svoje mesto i zasluge, ali je opet pitanje njihove organizacije i načina rada. Poverenje ljudi koji su dali pomoć ne treba zloupotrebiti, jer nekom pomoć znači mnogo, a za one koji su je poslali važno je da stigne u prave ruke i što pre. Naši ljudi su u celini solidarni i humani, što potvrđuju brojni primeri. Imamo i takve slučajeve gde se govori o proneveri, pa i gubljenju i nestanku pomoći, ali naši ljudi ipak sve to gledaju s druge strane i kažu - pa valjda će ipak nešto od toga stići tamo gde je namenjeno. Zbog svega toga trebalo bi da humanitarne organizacije i fondacije rade što ispravnije i da javno saopštavaju šta su uradile. To je uslov poverenja, mada naši ljudi i kada sumnjaju u nešto ne izbegavaju da prikupljaju pomoć, daju svoj prilog i šalju verujući da će sve biti u redu. Zato treba nastojati da se to poverenje, solidarnost i hunanost naših ljudi ne zloupotrebe.
Miško Korać, Uster, Švajcarska
- U većini slučajeva je to sve korektno. Međutim, ima i onih koji to zloupotrebljavaju, pa na humanitarnom planu donose sebi korist i profit. Pogan smo mi narod. Inače ja ovde u Švajcarskoj već 30-ak godina pomažem i doniram za svaku humanitarnu akciju koju vode naši ljudi. Što bi se reklo dajem i dobrima i lošima. Bolje je da sam u situaciji da dajem nego da tražim pomoć.
Zoran Živković, Cirih, Švajcarska
- Verujem u ljudsku humanost i uvek sam se odazivao i učestvovao u prikupljanju pomoći za one kojima je potrebna pomoć. Ali više verujem pojedincima koje lično poznajem nego humanitarnim organizacijama. Tamo se ne zna koliko je novca ušlo i kome je otišla pomoć.
