Ceo život u službi Boga i stvaranja
Protojerej stavrofor dr Mateja Matejić, koji je preminuo 27. jula u 95. godini, sahranjen je u manastiru Marča u Ričfildu u američkoj državi Ohajo. Pravoslavni svet i Srbi u Americi i Kanadi, ali i šire, poznavali su dr Matejića prvenstveno kao sveštenika, ali i kao univerzitetskog profesora, pesnika, pripovedača, esejistu i prevodioca. Sa suprugom Ljubicom, koja je preminula pre dve godine, imao je petoro dece, a porodici je bio oslonac, uzoran suprug i dobar otac.
Prota Mateja Matejić u Ameriku je došao 1956. godine. Sa vernicima je ubrzo podigao crkvu u Monrou u Mičigenu posvećenu svetom Đorđu. U Kolumbusu je sa svojom pastvom podigao crkvu posvećenu svetom Stefanu Dečanskom i u njoj godinama obavljao dužnost mesnog paroha. Bio je dugogodišnji profesor na katedri za slavistiku na državnom univerzitetu Ohajo.
Naučna biblioteka
Prota Mateja je na državnom univezitetu u Ohaju osnovao Arhivski centar za proučavanje slovenskog srednjovekovlja (Hilandarski naučni projekat) i Hilandarsku naučnu biblioteku poznatiju pod imenom "Hilandarska soba", koja baš ove godine slavi 40 godina postojanja.
On je šest puta posetio Hilandar i Atos između 1969. i 1983. godine, i tamo proveo ukupno osam meseci. Tokom njegove prve tri pesete, više od hiljadu slovenskih ćiriličnih i 400 vizantijsko-grčkih spisa je mikrofilmovano uz 5.000 slika manastira, fresaka, ikona i drugog blaga.
Ustoličio ga ruski vladika
Prota Mateja je studirao prvu godinu bogoslovije u Bitolju. Po kapitulaciji Jugoslavije Bugari su zatvorili bogosloviju i Mateja se vratio u rodno Smederevo. Bora Dragašević kaže da je prota Mateja završio bogosloviju u logoru.
- Kad smo prešli iz italijanskog Ebolija u Nemačku, njega je ustoličio u sveštenika ruski vladika po odobrenju Srpske pravoslavne crkve. Tamo se i venčao sa Ljubicom Nebrigić. Bili smo bliski i redovno smo razgovarali telefonom o crkvenim pitanjima i našoj mladosti u kojoj smo bili srpski dobrovoljci. Dao mi je savete povodom moje autobiografije, i, u stvari, on je mojoj knjizi dao naslov "Stopama predaka", a napisao je završnu reč kao i osvrt za "Iskru". Bio je glavni govornik na 44. Srpskom danu u Nijagari 1989. povodom 600. godina od Kosovske bitke - rekao je Dragađević.
Trenutno, kolekcija mikrofilmova u Hilandarskoj naučnoj biblioteci predstavlja više od 5.000 slovenskih ćiriličnih spisa, nekoliko miliona strana uglavnom na crkvenom staroslovenskom, i, sasvim je moguće, najveću kolekciju tog i takvog materijala u svetu, uključujući i mikrofilmove spisa iz još tri svetogorska manastira.
Prota Mateja je za "Vesti" pre 15 godina objasnio kako je stvorena Hilandarska soba.
- Epitropi, sada već upokojeni otac Mojsije (Đorić) i otac Nikanor (Savić) zamolili su oca Mitrofana, moga dugogodišnjeg prijatelja i istomišljenika, da me u njihovo ime upita da li bih došao da procenim i da li bih mogao da organizujem snimanje rukopisa, povelja, ikona i drugih znamenitosti koje se čuvaju na Hilandaru. Zahvaljujući podršci koju sam imao od pretpostavljenih sa univerziteta, svoga nadležnog episkopa (blaženopočivši vladika Sava Vuković), nekoliko američkih naučnih ustanova i Srpskog narodnog saveza dok mu je predsednik bio Božidar Stojanović (Bob Stone), uspeo sam, u saradnji sa sinom, dr Predragom Matejićem, koji mi se pridružio 1971. i 1975. i boravio na tim svetim mestima deset nedelja, da obavim jedan veliki poduhvat. Snimili smo ne samo sve rukopise u Hilandaru, već i izvestan broj u još tri svetogorska manastira i u 80 biblioteka u 91 državi. To je ogroman i veoma značajan materijal koji je sada na raspolaganju naučnicima iz celoga sveta - kazao je tada prota Mateja.
Gubici i tragedije
Dr Predrag Matejić, sin preminulog protojereja, rekao je za "Vesti" da njegov otac, protojerej stavrofor dr Mateja Matejić, i njegova požrtvovana majka, protinica Ljubica (devojačko Nebrigić), nisu mnogo pričali o svojoj prošlosti.
- Mi, deca, načuli bismo ponešto u susretima naših roditelja s ljudima sa kojima su bili u izbegličkim logorima. Godinama su me zaokupljala dva pitanja o mom ocu na koja nisam nalazio odgovora. Prvo, šta je to njega nagonilo da neprestano radi, stvara i piše? I kako to da je bio uspešan iako je radio toliko različitih stvari ? Tek nedavno shvatio sam odgovore na ta pitanja. Život moga oca umnogome su odredili gubici i tragedije. Rođen je u siromašnoj porodici u Smederevu, kao treće, najmlađe dete. Otac mu je umro kad je bio sasvim mali, a majka, pritisnuta bedom, dala ga je na usvajanje. Kada je započeo Drugi svetski rat, Nemci su zaplenili većinu oružja i opreme tadašnje jugoslovenske armije i uskladištili je u poslednjoj srednjovekovnoj prestonici Srba, tvrđavi Brankovića na obali Dunava u Smederevu. Uskladištena municija, količina koja bi stala u oko 400 železničkih vagona, eksplodirala je 5. juna 1941. i tada su poginule hiljade ljud, a više od 2.000 kuća i zgrada je srušeno ili oštećeno. Moj, tada 17-godišnji, otac video je grupu mladih koja je pokušavala da pomogne umirućim i povređenim. Bili su to pripadnici Zbora, tek osnovanog pokreta. Pridružio im se i s njima pobegao iz Jugoslavije, zarekavši se da se neće vratiti sve dok su komunisti na vlasti - svedoči dr Predrag Matejić.
Krenuo ispočetka
Dr Predrag Matejić kaže za "Vesti" da je jednom pitao oca zašto napušta svoju malu, u svakom pogledu naprednu parohiju i odlazi u nepoznato.
- On mi je tada odgovorio da mu je postalo jako teško da saharanjuje parohijane. Tek sad, posle mnogo godina, razumem da, kada su njegovi parohijani, de fakto članovi njegove familije, počeli da stare i umiru, bilo mu je lakše da krene ispočetka. I možda, podsvesno razmišljajući o mnogim mladim ljudima koji su obećavali i pred kojima je bio život, a izginuli su u ratu, on je služio, radio, izdavao, pisao ne samo za sebe, nego i za celu svoju generaciju - kazao je Predrag Matejić.
- Druga velika tragedija koja je odredila mog oca kao čoveka bila je vraćanje oko 3.000 dobrovoljaca od strane Britanaca tokom akcije repatrijacije koji su pobijeni čim su u vozovima prešli granicu Jugoslavije. Tako je moj otac, obeležen tim tragedijama, imao potrebu da stvara i gradi. Njegova familija su postali njegovi parohijani, kolege i prijatelji - završava dr Predrag Matejić koji je posle njega predavao na katedri za slavistiku na državnom univerzitetu Ohaja i bio direktor Hilandarskog naučnog projekta.
Jedan u milion
Bora Dragašević, doživotni počasni predsednik Srpske narodne odbrane za Kanadu, sa pijetetom se seća oca Mateje.
- Otac Mateja Matejić je bio izvanredan čovek, sveštenik, otac i patriota. Mnogo je uradio za srpski rod i za Srpsku crkvu. Kada se desila velika eksplozija municije 5. juna 1941. godine, Mateja je posmatrao kako omladina pomaže ranjenicima i sahranjuje žrtve. Ti omladinci su bili članovi Ljotićevih Belih orlova. On im se pridružio u ovom bolnom radu i postao njihov član. Sa njima se povlačio iz Jugoslavije. U toj tragediji general Milan Nedić izgubio je sina jedinca, snaju i unuka - priča za "Vesti" Bora Dragašević.
On dalje kaže da se sa protom Matejom upoznao u logoru u Eboli gde su srpski dobrovoljci imali prosvetno-kulturni centar.
- Tu su se okupljali književnici, pisci i glumci. Ja sam recitovao pesme, osobito Rastka Stanišića, dok je otac Mateja pisao knjige i religiozna saopštenja. Važno je reći da je bio prosvetar i da nikada nije nosio oružje - ističe Dragašević.
Sagovornik "Vesti" kaže da će pamtiti protu Mateju kao plodnog pisca, pesnika, naučnika i prevodioca koji je objavio brojne knjige.
- Radio je kao profesor slavistike državnom univerzitetu Ohajo i jedno vreme je bio dekan bogoslovije u Libertivilu. Njegovo najveće delo, po mom mišljenju, je "Hilandarska soba i naučna biblioteka". Kao velikom duhovniku, njegov život je bio priprema za večni život, a poslednja njegova knjiga naslovljena je "Pre nego što odem". Retko se rađaju ljudi kao što je otac Mateja, skroman, umeren, tih, staložen i iskreni vernik. Izgubio sam jednog od poslednjih saboraca i iskrenog prijatelja. Neka mu duša lebdi u rajskom naselju među pravednicima ispred Gospoda - kazao je za "Vesti" Bora Dragašević.
