Preko Drine u novi život
Loznica je već neko vreme puna stranaca, ali ne onih koje bi poželeo turistički kraj, koji dolaze da uživaju u prirodnim lepotama i ostanu desetak dana trošeći novac. Ovi stranci ne dolaze da se naslađuju, već su im Loznica i ovaj deo Podrinja jednostavno na putu za, kako veruju, bolji život. Oni su migranti sa samo jednom željom - da se dokopaju neke od država zapadne Evrope.
Vidi se da je mlad, a kaže da nije važno kako se zove. Čuči, u društvu još nekoliko sličnih njemu, koji su ovde stigli iz dalekog Pakistana.
To što je u tuđoj zemlji, bez porodice, izgleda kao da ga ne brine nimalo. Opušten je, samo neće da se slika, ali, za razliku od ostalih hoće da priča.
Tvrdi da je u Loznicu došao iz centra u Kanjiži pre dva dana, gde je dospeo iz Grčke u kojoj je proveo nekoliko meseci.
Lepa zemlja usputna stanica
Migranti putuju bez dokumenata, samo neki imaju potvrdu o nameri za traženje azila, ili da im je otkazan boravak u zemlji. Prvi stižu iz nekog od prihvatnih centara koji su otvorenog tipa, a drugi imaju izgovor da putuju jer napuštaju Srbiju. Hodaju, prelaze granice, hitaju ka zapadu uvereni da ih tamo čeka bolji život. Reka ljudi godinama teče, a Srbija, sada Loznica, samo je usputna stanica na tom putu, u kojoj ne žele da ostanu iako je, ''ovo baš lepa zemlja''.
Niko nas ne dira
- Čekam da nastavim put. Kažu da je reka sada velika i opasna, pa se ne može preko nje. Hoću da odem u Bosnu i onda u Hrvatsku, pa dalje, na zapad. Putujem sam iz Pakistana, ovo su mi saputnici koje sam ovde sreo. Spavamo na poljani pored autobuske stanice, na travi, jedino nije dobro što često pada kiša. Niko nas ne dira, ljudi nas i ne gledaju, ima nekih koji nude hranu, a u kafićima dozvoljavaju da napunimo baterije mobilnih telefona. Nazad neću, u Pakistanu je loše. Hoću da odem u Nemačku, nađem posao i da normalno živim - priča na solidnom engleskom dok ostali ćute.
Ohrabren, progovorio je i njegov sunarodnik koji kaže da mu je cilj Italija, nekima Španija, da su uglavnom gladni i da već četiri dana čeka dan kada će moći čamcem preko ''neke reke na granici sa Bosnom''.
Ima 24 godine, a kod kuće mu je ostala porodica koju će ''pozvati kada zaradi novac''. Većini fotografisanje ne smeta, ali neki iz grupe okreću glavu, ili se sklanjaju.
Ručak u voćnjaku
Migranti za sada ne prave veće probleme i nema sukoba sa lokalnim stanovništvom, ako se ne računa to što u mestima duž reke svrate u voćnjake, ili bašte da nađu nešto za jelo, a dešavalo se i da uđu u napuštene kuće i vikendice da se sklone od hladnoće i kiše. Ne zadržavaju se dugo, čim mogu preko granice odlaze dalje, a zastoj nastane kada Drina nabuja, pa je teško preći.
Lozničani po društvenim mrežama komentarišu da ovo nisu izbeglice, ljudi koji beže od rata, jer nisu iz Sirije nego uglavnom iz Pakistana i Avganistana. Takođe da nema porodica nego su sve to mladi, jaki muškarci od 17 do 40 godina. Žale se što nuždu obavljaju oko autobuske stanice, noću galame, neki se i potuku, a najviše što se migranti ponašaju previše opušteno kao da su u svojoj, a ne u tuđoj zemlji.
Obučeni za zimu
Lozničani su se navikli na ove putnike kojih je najviše kod autobuske stanice, naročito u večernjim satima. Leže po travi, ili po šljunkom posutoj stazi, opušteni kao na plaži, ili ispod nadstrešnice gde se sklanjaju od čestih pljuskova.
Po gradu hodaju u grupama, od tri do deset, mnogi imaju na sebi zimsku garderobu i svi su mladi.
Ne pitaju za cenu
Naš sagovornik kaže da su svi migranti mladi, sposobni i uglavnom nose vrlo malo prtljaga kako bi mogli lakše da se kreću.
- Oni koji imaju para ne pitaju za cenu prelaska, a tarifa je sto evra po čoveku. Stižu stihijski, nekad ih je malo, nekad znatno više, a sve dok ne nađu drugu rutu ovo će im biti glavni pravac - objašnjava naš sagovornik i dodaje da među njima ima doktora, profesora, učitelja, radnika, seljaka, svih profila.
U večernjim satima ih je mnogo, ali osvane tek dvadesetak, ostali pod okriljem mraka odu dalje. Poslednjih dana ima i žena.
Lozničani se unervoze jedino kada se odjednom pojavi baš mnogo migranata koji ovde stižu redovnim autobuskim linijama iz Beograda, a onda ili hvataju lokalne za Mali Zvornik, ili za usputna sela Borinu i Brasinu kod kojih najčešće pokušavaju da se prebace preko Drine u susednu Bosnu.
Ovih dana loznička policija je na pozive građana, sa livade kod stanice ispratila van grada grupu od stotinak migranata koji su mirno otišli dalje.
Jedan se žrtvuje za sve
Dobar poznavalac situacije kaže nam da je sada najpopularnije prebacivanje čamcima. Ukradu ih, pa posle prelaska puste niz reku, ili negde nabave gumene čamce.
- Njima je samo cilj da pređu preko reke, a to čine uz pomoć meštana s obe obale. Dolaze sa ucrtanim mapama mesta gde treba da pređu granicu i brojevima telefona svojih veza sa naše i bosanske strane, tako da ne putuju napamet. U grupi uvek imaju jednog ili dvojicu koji ih vode, znaju engleski i upućeni su šta treba da rade ukoliko se sretnu sa policijom - iz reči našeg sagovornika jasno je zašto želi da ostane anoniman.
On objašnjava da je migrantska taktika jednostavna. Kada nalete na patrolu pogranične policije jedan ostane da ih zadržava dok ostali beže. Najčešće pokušavaju da uđu u BiH preko železničkog mosta u Borini, ali ih sa one strane policija zaustavlja i vraća nazad.
