Čuvanje jezika naša misija
Prvi u odbrambenoj liniji očuvanja srpskog jezika, pisma i identiteta su nastavnici maternjeg jezika. Posebno tešku bitku vode njihove kolege koji rade u dopunskim školama u inostranstvu, jer imaju zadatak da očuvaju plamen otadžbine daleko od izvora vatre. Biljana Bukinac, nekada nastavnik, a danas koordinator obrazovno-vaspitnog rada u inostranstvu posetila je naše dopisništvo u Beogradu povodom izdanja "Vesti" - "Učimo ćirilicu".
Istakli ste da je ovo izdanje značajno za dopunsku nastavu. Zašto?
- Videla sam ga čim je štampano. Mislim da je veoma dobar izvor materijala za nastavnike, ali i za roditelje. Reč je o kvalitetnom nastavnom materijalu koji može da bude vrlo koristan u radu sa decom koja uče srpski jezik u inostranstvu. Nadam se da će nastavnici imati priliku da dobiju po jedan primerak ovog značajnog dela, kako bi odabrali ono što im može poslužiti u nastavi. I za učenike je to odlično štivo jer je vrlo raznoliko, a sadrži dobar metodičko-didaktički pristup kada je u pitanju obrada slova. Postoji uvezanost između slova, tradicije i običaja vezanih za Srbiju. Posebno mi se dopada što postoje delovi koji predstavljaju decu koja uče srpski, imaju prostor da mogu da promovišu nešto što su oni uradili ili naučili vezano za maternji jezik. To deluje vrlo ohrabrujuće na đake, jer vide da postoje njihovi vršnjaci, drugari koji su se istakli u učenju srpskog jezika.
Koliko su "Vesti" značajne u toj misiji?
- Ono što mi zovemo dopunskom nastavom zapravo se zove obrazovno-vaspitni rad na srpskom jeziku u inostranstvu. Od kada se bavim dopunskom nastavom, sve što "Vesti" napišu uvek je bilo afirmišuće. Sve važne događaje koji su se desili u nastavi srpskog jezika, bilo da su deo nastavnih ili vannastavnih aktivnosti, vaš list proprati. Kontinuirano radite na popularizaciji rada dopunske nastave. "Vesti" su odličan izvor informacija za naše ljude koji imaju decu, koja su već upisana ili će se tek pohađati dopunsku nastavu. Oni se tako informišu gde je nastava, kada, ko je izvodi... To je nama veoma važno i korisno. "Vesti" su prijatelj nastave na srpskom jeziku.
Zašto je važno da deca pohađaju ove časove?
- Sve više na dopunskoj nastavi imamo dece koja ne govore srpski jezik. To su deca koja sa roditeljima kod kuće pričaju na jeziku zemlje u kojoj žive, a ne na maternjem. To je veoma loše i pogubno je za razvoj jezičkih veština kod dece. Nastavnici dopunske nastave i ja kao koordinator, u svakom susretu sa roditeljima, bilo da je to formalni ili neformalni, insistiramo da moraju da govore sa svojom decom na srpskom. Dopunska nastava pomaže jezičkom razvoju kod dece, ali to nije dovoljno. Odvija se samo jednom nedeljno, što je malo vremena, a najviše koristi imaju od toga da kod kuće komuniciraju na srpskom jeziku. Ako hoćemo da očuvamo nacionalni integritet i identitet, onda se to pre svega radi kroz jezik. Da bismo održali nacionalnu pripadnost, moramo da ga razvijamo.
Roditelji, iz bojazni da se deca neće integrisati u društvo u kojem žive, ne insistiraju na maternjem jeziku. Koliko su takvi strahovi opravdani?
- To je predrasuda duboko ukorenjena kod ljudi. Roditelji često nisu dovoljno informisani o tome šta je bilingvalizam. Nijedan stručnjak neće reći da učenje maternjeg jezika na bilo koji način šteti detetu i da ugrožava razvoj drugog jezika. Mnogo sam razmišljala o tome jer sam se sa tim dosta susretala kada sam počela da se bavim dopunskom nastavom. Volela bih kada bih mogla da osmislim neku vrstu poučavanja roditelja, uz podršku da jačaju potrebu da u kući govore srpski jezik. Mi možemo da napravimo neku vrstu prezentacije, koju bi nastavnici predstavljali na roditeljskim sastancima. Mališani uče jezike na sasvim drugačiji način od nas nego odrasli. To kod njih ide veoma spontano, bez razmišljanja o raznoraznim pravilima kojima su odrasli opterećeni. Postoje brojni primeri da deca sjajno govore dva, tri, pa i više jezika.
Kako funkcioniše trenutno dopunska nastava?
- Deca kroz dopunsku nastavu ne razvijaju samo jezičke veštine, već uče i predmet koji se zove "Moja otadžbina Srbija". Stiču različita znanja vezana za istoriju, geografiju, književnost, običaje... Nastava na srpskom jeziku u inostranstvu se realizuje po posebnom programu, objavljenom prošle godine. On je značajan jer je potpuno promenio koncept. Sada je to moderan pristup nastavi. Najvažnija promena koja se desila jeste da se fokus sa sadržaja učenja prebacio na učenika, tj. na ishod. To je pristup prihvaćen svuda u Evropi. Druga promena je što se ovim programom takođe insistira na razvoju veština učenika. Mislimo i na njihove lične veštine. To je obaveza obrazovanja. To su veštine koje su im potrebne u daljem životu, daljem obrazovanju...
Vršnjaci uče od vršnjaka
Koliko su đaci jedni drugima podrška?
- Od ogromnog značaja je razmena među decom, vršnjačko učenje. Stalno imamo primere kako mališani od mališana mogu da uče. Mnogi metodičari kažu da je vršnjačko učenje najdelotvorniji metod. Nijedan nastavnik ne može da objasni detetu kao što može dete. Oni se međusobno mnogo pomažu. Vršnjačko učenje razvija mnoge veštine kod dece.
Izazov za nastavnike
Sa kojim se izazovima susreću nastavnici u dijaspori?
- To je vrlo specifična nastava jer su odeljenja kombinovana. U isto vreme u istom odeljenju su deca koje govore, kao i ona koja ne govore srpski jezik, uzrasta od prvog do osmog razreda. Mi smo nastavu podelili na tri nivoa, mlađi, srednji i stariji nivo, koje moramo da ostvarimo u isto vreme. Priprema nastavnika je zato veoma važna. Kada uzmemo jednu temu, na primer Vaskrs, mi ćemo je provući kroz sva tri predmeta. Pronaći ćemo tekstove o zadatoj temi na ćirilici i latinici. Učenici će raditi na tekstu, radiće na bogaćenju svog rečnika, gramatici, oni će se kroz tekst upoznati i sa Uskrsom i kako se on obeležava u Srbiji. Usput ćemo učiti pesmice vezane za najveći hrišćanski praznik. Tokom vannastavnih aktivnosti farbaćemo uskršnja jaja i crtati crteže na temu Uskrsa. Naravno, deca tada međusobno pričaju na srpskom.
