Ponos draži od partijske knjižice
Pre nekoliko meseci i zvanično je uvršten u enciklopediju savremenih srpskih pisaca, ali njegova deca nikada nisu videla more. Iako se na njegove strofe već komponuju pesme, ne samo što nije dobio nacionalnu penziju, već i od one invalidske koju prima ne može da kupi čak ni 100 evra!
Kako je između plaćanja struje i hrane za decu odabrao ovo drugo, već 20 dana je sa porodicom u mraku, a njegova supruga Olgica, koja potiče iz porodice koja je do Drugog svetskog rata posedovala pola centra Kragujevca, prinuđena je da na plus 30 peče hleb u "smederevcu". Ipak, kada ovaj pesnik i njegovi ukućani pomisle da ne može biti gore, 28-godišnja ćerka Olivera se uhvati gitare i još jedan dan bez perspektive dobije smisao. Ako već nema para, ima ljubavi.
Ovo je priča o pesniku Rajici Markoviću i njegovoj složnoj, sedmočlanoj porodici iz Kragujevca, koja životne brige ne povezuje s tim koliko imaju novca, već koliko su duhovno bogati. Kada čujete neku Rajičinu strofu ili kada poslušate neku Oliverinu kantautorsku pesmu, shvatite da je za život i sreću suštinski potrebno jako malo.
Zanatlije i umetnici
Olivera je završila za operatera mašinske obrade. Već godinama uredno konkuriše za posao u Zastava oružju, ali svaki put je isto - obećaju da će je zaposliti i ne bude ništa.
- Kada je 21. oktobra prošle godine bila kod direktora, on je rekao sekretarici da ubeleži "pozvati pri prvom novom prijemu". U međuvremenu je zaposleno oko 1.000 drugih radnika, ali ne i ona - kaže Rajica kroz gorak osmeh.
U "ratu" sa izvršiteljima
Zbog nemogućnosti da plaća infostan i struju, uveliko je na sudu zbog nastalih dugova. Rajica kroz gorak osmeh kaže da se trenutno "bori" protiv četvorice privatnih izvršitelja.
- Mojim slučajem se trenutno bave četvorica privatnih izvršitelja i svaki potražuje neki deo duga. Uglavnom su to sume od po 20.000 dinara, plus njihove usluge kojima se svaka od ovih cifara bukvalno duplira. Ne bežim od toga da platim šta sam dužan, ali valjda bi to značilo da osim obaveza imam i neka prava, a ja ih nemam. Zato se od tih izvršitelja branim uz pomoć kancelarije za besplatnu pravnu pomoć koji mi pomažu da odbranim svoje pravo zagarantovano Ustavom. Negde sam to uspeo, a negde taj posao tek treba da počne - veli ovaj pesnik.
Marković ističe da su mu sva deca završila mahom zanate, "jer ni Isus Hrist nije bio ništa drugo nego stolar".
- Međutim, sva su i umetnički nadarena. Slikaju, pišu, pevaju i to je snaga koja nas sve pokreće, čak i kada je zbog besparice teško preživeti dan - priča Marković, autor ukupno devet knjiga, od kojih su sedam zbirke poezije.
Zbog posvećenosti lepoj reči, ali i posebnog stila koji gaji, nedavno je zvanično uvršten u enciklopediju modernih srpskih pisaca. Kao i svaki umetnik, osoben, tako je i on svojevrsni Don Kihot današnje Srbije koji se ne miri sa nepravdom, ali i ne prihvata da postane deo establišmenta u kome je partijska knjižica vrednija od talenta. Otuda poslednjih 17 godina prehranjuje porodicu isključivo od prodaje svojih knjiga ispred Opštinskog suda u Kragujevcu. Međutim, većinu knjiga je već prodao, a za štampanje novih nema novca.
Ne zovu me na književne večeri
Rajica kaže da, iako je pesnik koga cene u književnim krugovima, nema mogućnosti ne samo da se zaposli u opštinskoj biblioteci, već ni da ga pozovu na neku promociju ili književno veče.
- Umetnost je postala privilegija partijskih kadrova koji se međusobno zapošljavaju, međusobno dele nagrade i privilegije. Ne želim da pripadam tom svetu - ističe Marković.
I nije mu novac samo tu problem. "Krenulo" ga je pre oko godinu i po kada je, prema slovu zakona, otišao u invalidsku penziju jer je do 1999. radio u fabrici namenske industrije "Zastava oružje". Penzija od ukupno 13.500 dinara (oko 114 evra) u tom iznosu je trajala samo prvih nekoliko meseci.
- Onda su u nadležnoj službi, pošto mi je već izdato rešenje o penziji, ustanovili da su mi zaračunate, a da ne postoje, dve godine radnog staža. Zbog toga su svakog meseca počeli da mi odbijaju po 5.000 dinara na ime tog "duga". Supruga je sračunala da ću naredne tri godine primati 8.000 dinara, jer ukupno treba da "vratim" 180.000 dinara - kaže Rajica.
Uz 8.000 dinara penzije, Markovići mesec dana preživljavaju i sa još 2.700 dinara dečjeg dodatka na najmlađe dete. I to je sve. Ni 100 evra.
Nikada na moru
Rajica i njegova supruga Olgica imaju petoro dece, ali "strateška borba države" protiv bele kuge se završava samo sa dvadesetak evra dečjeg dodatka za jedno dete. Najstarije ćerke Silva (33) i Aleksandra (30) su se udale i odselile, a u pedesetak kvadrata kuće s kraja pretprošlog veka su sa Hristinom (9), Nikolajem (16) i Oliverom (28).
Odbija milostinju
Mada za Rajicu Markovića zna ceo Kragujevac, nadležne opštinske službe, kako tvrdi, dosad ga nijednom nisu kontaktirale da ga makar pitaju kako je preživljavati sa troje dece. S druge strane, ni Rajica ne bi prihvatio opštinsku milostinju.
- Ispod časti mi je da pitam tako nešto. Problem je u tome što od Berlinskog kongresa Srbija se razapinje rimskim pravom. To je naša tragedija. Zato će i svaka sledeća vlast biti gora od ove prethodne. Nema nam pomoći, ukoliko se sami ne uzmemo u pamet.
- Ne pamtim kada smo supruga ili ja sebi kupili bilo šta. O tome i ne razmišljamo. Trudimo se da deca shvate da se i sa malo novca može živeti lepo, ali teško to ide, jako teško. Jako teško je kada se nema za osnovno. Uspeo sam da skupim pare da mi sin ode na ekskurziju sa odeljenjem. Nikada pre nije bio. Nijedno dete mi nikada nije bilo na moru. I ne pitaju, vide da za to novca nema - skrušeno priznaje pesnik.
Njegova deca nemaju ni pametan telefon, ni mnoge druge savremena tehnička čuda koja su za drugu decu uobičajena. I ne traže. Od malih nogu su učeni da bogatstvo i sreća nisu u novcu, već u ljubavi i slozi.
