Pesmom bude sela
U povorkama za vreme božićnih praznika od vrata do vrata šetaju mladi i stari svečano obučeni i pevaju vesele pesme
Jedna od najlepših tradicija vezanih za božićne praznike, u narodu poznata kao koledarenje, s poštovanjem se čuva i opstaje u nekoliko sela Negotinske krajine, posebno u vlaškim naseljima, kao što su Mokranje, Radujevac, Srbovo, Vratna i još neka. Reč je o prastarom, staroslovenskom običaju, koji se svetkovao od Nove godine pa sve do Bogojavljanja, važnih praznika koji imaju posebno značenje u istočnoj Srbiji.
- Najčeše se odlučujemo da kolede organizujemo oko Badnjeg dana i Božića - objašnjavaju za "Vesti" neki od meštana navedenih sela u Krajini. Evo kako su odgovorili na pitanje šta podrazumeva ovaj običaj:
Deo folklora
"Kroz selo, od kuće do kuće, od vrata do vrata, šetaju svečano obučeni i sa prazničnim obeležjima na sebi, mali i veliki koledari i pevaju vesele praznične pesme. S vremena na vreme, na poziv ljubaznih domaćina, zastanu i prihvate poziv da se počaste u domaćinstvima u kojima ih dočekuju s radošću, svojstvenom porodičnim praznicima mira, sreće i očekivanog blagostanja. Kolede su deo našeg folklornog običaja i naše tradicije, i srećni smo što opstaju s obzirom na to da se koledarenje, nažalost, ugasilo u nekim drugim krajevima Srbije, u zapadnoj na primer, a to je velika šteta.
Dragan Trikić Bale (58), ističe da je sa samo četiri godine bio koledar u rodnom selu Srbovu, gde se i danas ovaj običaj veoma uvažava.
Ja sam do polaska u peti razred, dakle, nekoliko godina, bio obavezno u prazničnim povorkama, a Srbovo, moje rodno selo, tradiciju koledarenja čuva skoro dva veka, verujem još iz vremena kada je tu, pre 180 godina, sagrađena prva crkva od kada smo dosledni i verni hrišćanskoj pravoslavnoj tradiciji.
Koledarenje je sastavni deo božićnih prazničnih dana i u Mokranju, vlaškom selu koje ima veliki broj ljudi u rasejanju, ali su oni koji su ostali u zavičaju verni običajima i neguju one najlepše, a jedan od takvih je upravo ovaj, koji se ponavlja iz godine u godinu u vreme Badnjeg jutra i dana i Božića.
Bez deoba
Ranijih godina su muške povorke koledara u vlaškim selima Krajine, bile strogo odvojene od, inače, starijih ženskih, kako se to zadržalo među vlaškim življem u Istočnoj Srbiji do današnjih dana. Etnolozi, običaj koledara da džaraju vatru drenovim štapovima povezuju sa nekadašnjim postojanjem zajedničkog seoskog polažajnika, koji je u prvobitnoj seoskoj zajednici pohodio sve kuće u selu povodom Božića.
U nekim kultnim radnjama pored agrarno-magijskih obreda za plodnost, koji čine osnovu, mogu se uočiti i delovi obreda namenjeni mrtvima, čije je stanište po verovanju naroda bilo ispod ognjišta i u odžaku. Budući da koledari najčešće idu pred Božić, može se pretpostaviti da je i zajednički polažajnik dolazio na Badnji dan, a ne ujutru na Božić kako se to danas čini.
Premda različiti po nastanku, sadržaju i načinu slavljenja, badnjedanski i božićni običaju su u srpskoj i vlaškoj tradiciji stopljeni u uzajamno prožimajuću i nedeljivu celinu, jedinstvenu u pogledu bogatstva, raznovrsnosti, živosti i lepote.
Ant
Nose štapove od leske
Učesnici obrednih povorki - koljindreci, nose štapove od leske, našarane spiralnim ornamentima. Oni obilaze kuće, džaraju vatru u ognjištu i lupaju štapovima terajući na taj način zle demone. Ukućani ih daruju obrednim hlepčićima, orasima, mesom, novcem. U nauci postoji mišljenje da obredne povorke predstavljaju duše predaka.
Klip kukuruza na dar
Meštani Mokranja, inače, vazda ispunjeni pričama o slavnom Mokranjcu, čiji preci vode poreklo iz tog sela po kome je i veliki kompozitor sebi nadenuo drugi deo prezimena, običaj koledarenja prenose sa generacije na generaciju. On za njih ima posebnu važnost, posebno zbog toga što svakog 9. januara, na još jedan veliki pravoslavni praznik, Svetog Stefana, skromno obeležavaju i dan rođenja Stevana Stojanovića (1856-1914), nesumnjivo najznačajnijeg srpskog kompozitora.
Nekada je u Mokranju organizovano i po pet-šest povorki korinđaša, uglavnom dece stare od sedam do 15 godina. Po desetak maskiranih dečaka, a često su u povorci bile i devojčice, išlo je na Božić od kuće do kuće i uz dozvolu domaćina pevalo "čestitarske pesme". Za otpevane pesme, koje su bile prilagođene domaćinstvu, koledari-korinđaši su nagrađivani raznoraznim đakonijama. Nekada je postojao običaj da domaćica svakom "pevaču" daruje po klip kukuruza, a koledari su odlazili govoreći:"Kukuruz da rodi - domaćica da živi."
