Sunce u Srbiji najlepše greje

Dok iz Srbije svi beže, jedan čovek je odlučio da napusti komfor koji pruža Kanada i vrati se u zemlju svojih predaka. Milovan Mračević (64) je rođen u Vankuveru, a u Beograd se doselio pre dvadesetak godina. Osamdesetih godina prošlog veka počeo je istraživanje istorije jugoslovenskog iseljeništva u Kanadu pre Drugog svetskog rata.

Vesti

Vratio se u zemlju svojih predaka: Milovan Mračević

Autor je izložbe "Sunce tuđeg neba" koja je ove godine upriličena u Etnografskom muzeju u Beogradu povodom 150 godina kanadske konfederacije. Motivaciju za takvo interesovanje našao je u svom ocu.

- Moj pokojni otac Petar pripadao je tom talasu iseljenika. Otišao je 1928. u Kanadu trbuhom za kruhom. Okolnosti pod kojima je on ostao tamo su specifične. Imao je sreću da se zaposli u rudniku zlata, gde se nije osetila ekonomska kriza. Oni su radili punom parom, za razliku od rudnika bakra čija je cena padala. Pisao je za komunističku iseljeničku štampu. Maltene svaka etnička grupa doseljenika se podelila na one koji su podržavali ovdašnji režim i one koji su bili za komunizam. Sve te grupe su imale svoje novine koje su predstavljale suprotne strane. Da se moj otac vratio u Jugoslaviju, bilo bi teško, ko zna šta bi ga čekalo. Oni koji su pisali za komunističku štampu nisu se vraćali jer su znali da ih ovde čeka politički progon. Vratio se u Srbiju posle Drugog svetskog rata, kao i mnogi drugi koji su podržavali Tita. Upoznao je moju majku, venčali su se i otišli zajedno u Kanadu, gde je ostao do kraja života - priča Milovan.

Srećna greška

On je odrastao u jugoslovenskoj zajednici u Kanadi, pa se oduvek interesovao za iseljeništvo.

- Diplomirao sam istoriju sa temom "Jugoslovensko iseljeništvo u Kanadi pre Drugog svetskog rata". Kada sam počeo da se bavim istraživanjem, još je veliki broj iseljenika bio među živima. Intervjuisao sam ih i snimao, a od njih sam dobijao i neke fotografije za izložbu. Osim toga sakupljao sam fotografije iz kanadskih arhiva, ali je najveći deo bio iz Fonda 420, iz Arhiva Jugoslavije. To je fond iz Konzulata Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Montreala dugačak 45 metara. Pet metara je bio politički i ekonomski arhiv, a 40 metara su bili lični dosijei. To je trebalo da bude uništeno, ali je greškom poslato Arhivu Jugoslavije, što je za mene lično odlična greška jer mi je to bliska i draga tema. I tako sam se našao u Srbiji - kaže Milovan.
Veoma je srećan što je za njegovu izložbu vladalo veliko interesovanje i kaže da su mnogi ljudi konačno saznali kako je izgledala emigracija pre Drugog svetskog rata.

Vesti

Tražili sreću u Kanadi: Porodica Cekić

- Tadašnji iseljenici su uglavnom bili zemljoradnici, seljaci koji su odlazili sa ciljem da zarade nekoliko hiljada dolara, da se vrate, ožene, kupe veće imanje i da podignu kuću. Neki su se vraćali, otvarali kafane, bakalnice. Bili su to klasični gastarbajteri. Moj deda je takođe išao preko okeana pre Prvog svetskog rata, u Ameriku da radi u rudniku, i vratio se posle nekoliko godina. Tada su odlazili najčešće ljudi iz pasivnih krajeva, bila je to ustaljena ekonomska tradicija kojom se bavim u izložbi. Tada nije bilo Skajpa, nije bilo digitalne komunikacije, nije bilo aviona... Kada bi neko otišao u Kanadu, nije dolazio u posetu kao danas, jer bi to zahtevalo dugo putovanje parobrodom, izuzetno skupo. Njih je mnogo mučila nostalgija. Ostavljali su najbliže i ne bi ih videli ponovo godinama. Muževi su ostavljali žene, decu... Dešavalo se da se godinama ne vide, neki se nisu nikada ni vratili, neki bi se opet oženili, neki bi poginuli, neki bi se razboleli, neki jednostavno ostanu tamo, izgube kontakt, prestanu da pišu, ne šalju novac... Izgube se, niko više ne zna gde su. Na ovim prostorima je postojao izraz bele udovice. To su žene koje imaju žive muževe, ali ih zapravo nemaju. Muž je negde daleko i nema ga godinama, nekad i decenijama. Nije postojao nijedan iseljenik tog doba koga nije mučila nostalgija, kao i mog oca. On je pisao puno članaka i pesama. Ta nostalgija se tu najbolje vidi - objašnjava Mračević.

On ističe da se motivi današnjih i tadašnjih emigranata mnogo razlikuju.

- Danas odlaze obrazovani ljudi i ne idu samo zbog novca, već i da bi se bavili svojim poslom kojim ovde ne mogu, da bi se ispunili kao stručnjaci jer ovde za to nemaju priliku. Oni ne idu s ciljem da ostanu nekoliko godina, kao što su želeli tridesetih oni koji su odlazili, već da bi ostali decenijama, da bi osnivali porodice tamo. To je ključna razlika - dodaje Milovan.

Vankuver ne zaboravlja

On je devedesetih godina došao u Srbiju da proučava izvore vezane za iseljeništvo, ne sluteći da ga tu čeka bogata građa, ali i ljubav. Upoznao je svoju današnju suprugu i ostao u Srbiji.

- Ja sam državljanin Srbije. Nerviram se kao i svaki drugi čovek ovde kada je reč o nepravdi, ekonomskom raslojavanju, tajkunima, uništavanju srednje klase, uništavanju institucija. Očajan sam kada vidim kako ovde vlada bela kuga, Srbija propada, postala je izvor jeftine radne snage za strane kompanije. Ljudi žive teško, a korupcija cveta. Iako mi je kao mladom bio smešan kult Titove ličnosti i komunizam tog doba, sada, kada sam video posledice neoliberalizma i predatorskog kapitalizma, sve više cenim taj period. Imao je on svoje mane, ali svakako je imao dobre strane. Ja imam izvesno poštovanje, čak i nostalgiju prema tom dobu, iako je to neobično jer ja ovde nikada nisam živeo, već sam dolazio u posete. Neke tekovine tog sistema koje su opstale su odlične. Na primer, domovi zdravlja koji ne postoje u Kanadi, kao i državni vrtići. Učitelji ovde su odlični, kao i vaspitači, ali mi je krivo što su svi toliko slabo plaćeni - smatra Milovan.

Ipak, svoj rodni Vankuver ne zaboravlja.

- Čovek je privržen mestu gde je rođen. Nije bitno da li je reč o bogatom, uređenom mestu. Može to biti i hercegovački krš. Rođen sam i odrastao u Vankuveru. Emotivno sam vezan za taj grad. Hteo bih eventualno da se vratim tamo, ali ne tako da ne dolazim u Srbiju. Moja interesovanja su u velikoj meri vezana za Beograd, a ovde je i divan kulturni život - zaključuje Mračević.