Ne bih volela da sam opet mlada
Već kao osmogodišnja devojčica zaigrala je u diplomskoj predstavi Miloša Žutića "Bez krivice krivi". Iako potiče iz čuvene muzičke porodice, Nada je odlučila da postane glumica i nikad se nije pokajala. Igrala je u brojnim pozorišnim predstavama, televizijskim serijama, filmovima, a klinci koji su odrastali osamdesetih godina pamte njen glas koji je pozajmila Popajevoj Olivi i čuvenoj Ejpril O'Nil iz "Nindža kornjača".
Igrala je u brojnim predstavama, počev od "Kose" legendarne Mire Trailović, pa do uloga u "Kir Janji", "Magbetu", "Sabirnom centru", "Ženidbi", "Veselim ženama vindzorskim".
- Igrala sam sve i svuda - kaže Nada, koja se prošle godine penzionisala i kroz smeh objašnjava da nije nastupala samo u cirkusu. Živi u Beogradu, na Dorćolu, ne voli da putuje, osim kad je posao u pitanju. Grad koji ju je najviše oduševio je ruski Sankt Peterburg, a volela bi da vidi i Aljasku.
Jurila Šekularca
- Rođena sam 20. aprila 1951. godine u Beogradu, a odrasla na Dorćolu. Žena sam iz prošlog veka, znači pamtim sve iz toga vremena. U centru Beograda su išla kola i konji koji su nosili led za ledomat. Beograd je bio divan, ono čega se sećam to su muzičke škole, moja učestvovanja sa ocem u pozorištu, majka koja me uči da recitujem. Sećam se kako sam jurila da dobijem autogram od Đorđa Marjanovića, Lole Novaković i Dragoslava Šekularca.
- Otac Rafael bio je kapelnik Narodnog orkestra Radio Beograda. Svirao je sa Carevcem, budio je ujutru Beograđane i bio je velika zvezda. To je bio radio program koji je išao uživo, svirao je valcere i kola, narod je uživao i mnogi stari ljudi to pamte i dan-danas. Majka Živana je završila glumu, ali je sve ostavila i sve svoje neostvarene želje prenela na mene. Naime, tada nisu postojali vrtići i mama je morala da čuva dvoje dece, ali su zato sve glumice dolazile kod nas kući. Kasnije, kad sam se zaposlila prvo u Ateljeu 212, a onda u Narodnom pozorištu, to su sve bili kućni prijatelji mojih roditelja.
- Za mog brata Mišu svi znaju. Legendarni basista, jedno od najvećih svetskih imena. I ja sam završila Muzičku školu, ali sam prebegla sa solo pevanja u glumu. Moj otac se zbog toga mnogo ljutio, pošto me je već video u Metropoliten operi. Divno bi to bilo, ali nije se ostvarilo.
- Već sa osam godina pojavljujem se u diplomskoj predstavi Miloša Žutića "Bez krivice krivi", a tata me je pratio uz harmoniku. Bila sam pevačko čudo od deteta. Kao dete nisam bila nestašna, bila sam mirna, debela devojčica, a Miša je bio glavni u svemu i u svemu je bio bolji od mene. Svemu me je naučio i, ako mogu da kažem, sve što sam u životu naučila, naučila sam od svog starijeg brata. Veoma sam žalosna što imam samo jedno dete, jer postoji svet jedinaca, koji je naravno osiromašen za braću i sestre. Do kraja svog života moj brat bio je moj najveći prijatelj. Mnogo mi nedostaje i čim krene priča o njemu počnem da plačem. Pola života mi je nestalo sa Mišom. Često mislim na njega, oboje smo bili umetnici, o svemu smo pričali, imala sam u njemu sagovornika, druga, brata. Bila sam ponosna na Mišu i on na mene.
- Zaljubljivala sam se kao i ostale devojke, baš sam se neki dan setila kako smo mi u to vreme ugovarali ljubavne sastanke, tako što vučeš gajtan telefona do kupatila da se čuješ sa dečkom, a onda se šteker otkine, pa dobiješ batine što se otkinuo šteker. I pored toga ludo smo se zabavljali i lepo živeli.
Sjajna klasa
- Posle trećeg razreda gimnazije upisala sam Akademiju. Tada je bila Jugoslavija, pa je bilo mnogo onih koji žele da studiraju glumu, bilo je oko 900 kandidata, a primljeno je samo nas deset. Nisam bila svesna tog uspeha. Pre toga sam igrala u "Kosi", kao amater u plemenu, da bih posle nastavila kao profesionalac i zamenila Seku Sabljić u ulozi Dženi. Na mojoj klasi bili su Irfan Mensur, Rade Marjanović, Gordana Marić, Danilo Lazović, bila je to sjajna klasa.
- Nisam nostalgičar i ne patim za prošlim vremenom, naprotiv čovek sam budućnosti, volim sve novo. Sećam se da smo kao mladi pratili sve svetske trendove, pa tako ono što se desi u Njujorku, to se desi i u Beogradu. Dobijali smo ploče Bitlsa, Rolingstonsa, oblačili smo se kao hipici, pratili smo sve filmove na Festu i živeli smo potpuno u korak sa modom tog vremena. Pratili smo hipi-pokret, ali ne u onom smislu kako je to bilo u Americi.
- Situacija u srpskoj kinematografiji danas je kao i u svim drugim oblastima rada. Kao što je svojevremeno izjavio Nebojša Bradić, budžet za kulturu koji počinje od nule dovoljno pokazuje koliko je situacija ozbiljna.
- Igrala sam u predstavama, filmovima, televizijskim serijama. Pozajmila sam svoj glas mnogim junakinjama iz crtanih filmova. Sada već odrasli ljudi pamte me po glasu koji sam pozajmila Popajevoj Olivi, Ejpril iz "Nindža kornjači". Kažu da sam im obeležila detinjstvo, to sam radila 25 godina i sada više ne umem to da radim.
- Imam ogromnu kilometražu u pozorištu, imam više od 100 premijera, a polovina od toga su svetski klasici. Najdraži partneri su mi bili Predrag Ejdus, Dragan Nikolić, Miša Janketić. Igrala sam i igram u popularnim serijama "Selo gori, a baba se češlja", "Istine i laži", "Ubice moga oca". Sada sam zauzeta divnom narodnom emisijom koja se zove "Prelo u našem sokaku", koja je dobila sve pohvale publike i koja se bavi srpskom tradicijom i običajima.
- Udala sam se mlada, imam ćerku Saru, koja je kostimograf. Ćerka me je naučila da se oblačim, konačno sam savladala veštinu oblačenja, nisam baš bila vešta u tome. Imam unuku Linu i zeta i radujem se uskoro nastupu u jednoj emisiji gde će učestvovati i moja unuka. Ona ide u muzičku školu i trudimo se da joj damo onoliko koliko možemo i šta imamo od znanja. Iako je učenica prvog razreda, već sada se bolje snalazi u digitalnoj tehnologiji nego ja. To nije ništa čudno, jer se sve brzo menja. Na primer, moja mama nikad nije stala na sličuge, mi nismo imali sve ove tehnologije koje su danas dostupne. Svi se nešto čudimo, ali to je potpuno normalno i u skladu sa vremenom u kome živimo.
Priroda me pobedila
- Ne bih više nikada volela da budem mlada. Mladost je lepa zato što si zdrav i mlad, ali je u svakom drugom pogledu vrlo komplikovana, moraš da obaviš čitav niz stvari koje su u vezi sa porodicom, poslom. Emocionalno gledano, mladost je vrlo burna. Naravno, kad dođeš u neke godine smiriš se i nekako sve je za tobom. Divno se osećam u ovim godinama i smatram da sam sad počela da živim uravnoteženo.
- Volim da šetam i prepešačim sve što je manje od sedam kilometra. Imala sam kuče i sa njim šetala. Imala sam vikendicu na Dunavu, sada više nemam. Bila sam zanesena prirodom, ali priroda me je sada pobedila. Kada sam došla do 60 godina, shvatila sam da mi orezivanje bilja i sađenje više ne prijaju, da mi je teško. Pošto sam udovica, onda sam ostala sama na imanju i videla da ne mogu vše da se izborim sa biljkama. Posao je bio veliki, priroda me je pobedila i prodala sam kuću. Zapravo, posao u prirodi me je pobedio.
- Iako sam Dorćolka i ceo život provela na Dorćolu, mogu da živim bilo gde, bitno je samo da su ljudi dobri. Ne vezujem se za mesto, nego za ljude. Nije moje mesto ova ulica, nego ljudi koji tu žive.
- Nikad nisam bila politički aktivna, vrlo sam netalentovana za politiku. Previše sam iskrena, a politika traži veštog manipulanta. To ne umem i osetila sam da ne treba da se bavim politikom, jer sam u tome potpuno neuka. Sklanjala sam se od politike, iako sam bila pozivana na razne skupove. Dve stvari ne znam da radim u životu, a to su matematika i politika.
- Ne možeš da snimiš jedan film i da od toga živiš ceo život, to nigde ne postoji. Moraš stalno da radiš, tako je u svakoj branši. Još bih rekla da ne možeš da radiš dve stvari uspešno, posvećenost je osnov svakog uspeha.
- Volim da kuvam, znam da kuvam i kad bih morala da izbegnem u svet odmah bih se prijavila da budem kuvarica. Zašto? Pa, zato što dobro i brzo kuvam i spremam ukusnu hranu.
Dijaspora sjajna publika
- Mislim da ćemo uskoro posetiti i dijasporu predstavom "Crveni šešir", koju igram sa svojom, takoreći, učenicom Minom Lazarević, a kostime je radila moja ćerka Sara. Tako smo se udružile i napravile delo koje publika pozdravlja sa oduševljenjem. Nastupala sam mnogo puta u dijaspori i mogu iskreno da kažem da je reč o sjajnoj publici.
Radoš veliki majstor
- Za seriju "Selo gori, a baba se češlja" je zanimljivo da je, kada smo počinjali, bilo predviđeno da napravimo samo četiri epizode. Niko od nas nije očekivao, ni sam Radoš Bajić, da će serija postići takav astronomski uspeh. To je isto kao kad slikar počne da slika, on ne zna kako će slika ispasti. Nismo znali da će to biti tako gledana serija, ali Radoš je majstor za tu vrstu dramaturgije. Deset godina smo snimali tu seriju.
Rijaliti neće doneti ništa
- Mi još ne znamo šta je to, kao što je rekao naš poznati kulturolog Ratko Božović da "ni iz čega ne nastaje ništa", tako da mislim da iz toga neće ništa nastati, ali trenutno je tako kako jeste i posledice takvih programa će se videti kasnije. Ima nas koji ne pratimo te programe, ima onih koji to vole. Ne možemo da znamo šta će to doneti, slažem se sa profesorom Božovićem, a to je da neće doneti ništa.
Automobil sa krilima
- Futurista sam, volim sve nove stvari i verujem da ću dočekati automobil sa krilima, koji leti. Pre toga ću morati da uradim svoju internet stranicu. Radujem se svim tehnološkim novinama, svako novo vreme je bolje od starog. Sećam se kad sam davno gledala Džejmsa Bonda, igrao ga je Rodžer Mur, i on je imao telefon u kolima. Tada sam mislila da to nikad neće postojati, ali, eto, danas nam je to svima dostupno. Zaista se radujem svim novim, korisnim stvarima.
Samohrana majka
- Bila sam samohrana majka i glumica i mislim da je to najteža kombinacija. U glumi ne postoji radno vreme, teško se sve uskladi. Jedna moja prijateljica, koja je psiholog i kojoj sam se žalila da mi je teško i pitala je ima li nešto teže od samohrane majke sa detetom, rekla mi je da ima, a to je samohrani otac.
