Traganje za istinom: Zračili gljivice, zasejali rak?
Stanko Đokić iz Vučja prošao je svašta u životu. Radio je kao tekstilni radnik, bio među najboljim plivačima ondašnje Jugoslavije, skakao s mosta u Mostaru, ali jednu epizodu iz najranijeg detinjstva nikada neće zaboraviti.
Jedva da je mesec dana išao u prvi razred seoske škole kad su banule neke nepoznate tete i čike.
Stali su da pregledaju dečje glavice, da bi onda bez ikakvog objašnjenja Stanka i njegovu drugaricu odveli u bolnicu.
- Stavili su nas u sanitet i odveli u Niš, a da naši roditelji nisu pitani - započinje svoju priču Stanko.
On i njegova školska drugarica Persa bili su samo dvoje od oko 100.000 dece širom ondašnje Jugoslavije, obuhvaćene državnom akcijom suzbijanja epidemije mikoze, gljivičnog oboljenja kosmatog dela glave, u narodu poznatog kao kosopasica.
Starina danas u 72. godini ima konstantnu vrtoglavicu, s periodom dvomesečne stravične glavobolje koja mu se desila desetak godina nakon što je kao sedmogodišnjak izložen rendgenskom zračenju glave.
- Koliko sam saznao, od nekih 500 dece koje su tada lečili u Nišu od kosopasice jedva da je nas desetak danas živo - kaže Stanko.
Oglas u novinama
Viđali ste decu s belim pečatima na glavi? Možda bi u današnje vreme takva frizura bila deo imidža buntovne pank generacije, ali su pre sedamdesetak godina ti pečati bili spoljašnje obeležje mikoze vlasišta glave.
Priča koja sledi je priča o lečenju koje je bilo opasnije od same bolesti jer se benigno gljivično oboljenje lečilo rendgentskim zračenjem!
Nešto kao kada zbog žulja na petama odsečete celo stopalo.
Decenijama nakon ovog promašaja zvanične medicine lekari istraživači koji su pokušali da dođu do podataka o jednoj od najmasovnijih akcija suzbijanja zarazne gljivične bolesti nailazili su na poteškoće.
Kao da lečenje mikoze jonizujućem zračenjem glave kod hiljade posleratne dece nigde nije evidentirano.
Jevreji obeštetili svoje pacijente
Izrael je bio jedna od država u kojoj se sprovidio ovaj opasan način lečenja mikoze. Oni su još 70-tih godina prošlog veka ustanovili neželjene posledice po zdravlje tretirane dece da bi 1991. doneli zakon kojim se obezbeđuje obeštećenje pacijentima koji su imali 20 ili više procenata umanjenja radne sposobnosti.
Bez izvršene naučne potvrde o direktnoj vezi oboljenja sa zračenjem glave od pre sedam decenija u današnjoj Srbiji nemoguće je uopšte razmišljati o obeštećenju. Država bi ipak mogla na neki način da im pomogne i posredno prizna grešku u načinu lečenja.
Stanko Đokić se nada besplatnim lekovima i sanitetu do bolnice ili banjskom lečenju.
- Ako se koristila neka metoda lečenja koja je napamet izabrana, onda treba obeštetiti pacijente. Ali ne verujem da bi do toga moglo da dođe, jer ne postoje dokazi da smo bili tamo u Niškoj bolnici i vrlo je teško uvezati zdravstveno stanje kao posledicu zračenja - smatra Stanoje Zlatanović, nekadašnji vicekonzul u Ravenzburgu, a danas 77-godišnji penzioner dobrog zdravlja.
Ako se tome doda da su to najčešće bila ratna siročad, mališani iz domova i oni iz siromašnih porodica koja su odrastala u lošim sanitarnim i higijenskim uslovima, te da su često odvođenja na tretman protivno volji roditelja, neizbežno se stvara horor slika kako su nove vlasti ondašnje Jugoslavije sopstvenu decu žrtvovale zarad suludog eksperimenta koji je decenijama kasnije došao na naplatu u vidu najteže bolesti - kancera.
- Kako god okrenete,mediji će objavljivati o tome kao o nekoj zaveri, o eksperimentu, o deci kao zamorčićima. Ali to nema veze s istinom. Zračenje je tada u celom svetu bila zvanična terapija za mikoze. Od SAD, Portugala, Izraela, Bugarske, gde god hoćete. Tako su se tada lečilo gljivično oboljenje vlasišta jer nije bilo efikasnijeg leka - demantuje dr Goran Ševo novinarsko prizivanje senzacije.
Doktor je zajedno s koleginicom Marijom Tasić pre desetak godina krenuo u istraživanje ovog fenomena. Kako u početku nisu došli do evidencije tretiranih bolesnika, objavili su oglas u novinama sa molbom da im se jave svi koji su u posleratnom periodu od 1945. do 1959. bili obuhvaćeni lečenjem od mikoze. I ljudi su počeli da se javljaju, njih oko dve hiljade.
Siroče iz doma
Iz raznoraznih razloga, što zbog zakona o zaštiti ličnih podataka, što zbog nesaradnje domova zdravlja i odsustva sluha nadležnog ministarstva, njihovo istraživanje nije privedeno kraju.
Namera im je bila da kroz formiranje kontrolne grupe prate zdravstveno stanje ovih pacijenata kako bi se s naučne tačke utvrdile posledice po zdravlje tretirane dece, a danas ljudi u poodmaklim godinama.
- Ali ono što mogu sa sigurnošću da kažem jeste da je znatan broj ljudi koji su nas kontaktirali imao zdravstvenih posledica koje možemo da dovedemo u vezu kao kasne posledice primene zračne terapije u lečenju mikoze, a to su pre svega benigni i maligni tumori glave i vrata - kaže dr Ševo.
Fotografije koje svedoče o ovom događaju, s tužnim licima ćelavih mališana, okruženih medicinskim sestrama, deluju onespokojavajuće.
Kao iz nekog logora. Istovremeno slikovito oživljavaju svedočenja bivših malih pacijenata. Jedan od njih je i Stanoje Zlatanović (77) iz Zaječara. Oca su mu obesili Nemci, a majku, sestru i babu zaklali četnici. Sam na ovom svetu Stanoje je posle rata dopao u Dom za decu bez roditelja u Knjaževcu.
- Odatle su nas jednog dana odveli u Nišku Banju. Smestili su nas u neku predratnu vilu na brdu sa lepim dvorištem. U toj gospodskoj kući držali su nas četrdesetak dece mesec dana. Sećam se da su nas vodili na zračenje negde gore iznad dela gde je dolazio tramvaj. Nosili smo neke bele tvrde kape, mazali su nas jodom i bili smo ćelavi - priseća se Stanoje.
Čupanje dlačica
U knjizi doktora Borivoja S. Ignatović, koji je rukovodio akcijom suzbijanje epidemije u Srbiji, može se sagledati i protokol lečenja.
Organizovana akcija je počela 1950, a doktor objašnjava da se kao najefikasniji vid lečenja pokazala tzv. rendgenska epilacija.
Specijalnim rendgneskim aparatom za površinsko zračenje dečje glavice su zračene po segmentima, svaki dan po jedna ili dve od ukupno pet određenih delova lobanje. U roku od 12 do 21 dana po zračenju kosa bi otpala. One dlake koje su preživele i rendgen, sestre su uklanjale mehanički - pincetom.
Narodno iskustvo mudrije od lekara
Izveštači sa terena ukazivali su na protivljenje roditelja koji decu nisu davali na zračenje, iako je za to bila predviđena i kazna. U narodu se verovalo da kosopasica nije teško oboljenje i da posle puberteta samo od sebe nestaje. To je pogotovo bilo prisutno u Makedoniji.
Makedonci su se pred Unicefom, koji je tadašnjoj Jugoslaviji donirao 17 aparata za zračenje, pravdali da im jedan aparat u Skoplju stoji neotpakovan jer nemaju stručnjake koji znaju na njemu da rade.
Ceo ovaj tretman mogao je da potraje i puna dva meseca, upravo koliko je i Stanko Đokić, s početka naše priče, proveo u Niškoj bolnici.Za neke mališane to je bio bolan, neprijatan i dugotrajan proces. Važno je bilo ukloniti celu dlaku s korenom. Posle zračenja na glavu se stavljala specijalna tzv. Lajmova kapa koja je u početku bila meke strukture da bi se kasnije stvrdnula i delovala kao da je od gipsa. Ona nije bila nužna, ali ako su je stavljali, ostajala bi na glavi tri nedelje. Nakon njenog uklanjanja, teme glave se pralo toplom vodom i sapunom i premazivalo jodom.
- Zračili su mi glavu gotovo svakodnevno 21 dan, a posle su nam dvadesetak dana mazali glavu jodom i čupali su nam svaku dlačicu. Nije smela da ostane nijedna. Posle mi je izrasla nova kosa. Bio sam jako izdržljivo dete, to me je možda sačuvalo.
Njegovu drugaricu Persu Mijalković nije. Ona je preminula pre 16 godina, a Stanko je ubeđen da njena prerana smrt ima veze sa zlokobnom epizodom iz ranog detinjstva.
Antibiotik kao spas
Program suzbijanja mikoze u Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji započet je 1947, a dve godine kasnije uključile su se i UN preko posebnog programa Unicefa.
Ko zna koliko bi se dečje glavice izlagale zračenju zbog običnog gljivičnog oboljenja vlasišta da 1958. nije pronađen antibiotik za mikoze - griseofulvin. Tih godina, međutim, nauka još nije znala koliko izloženost zračenju na duže staze povećava rizik za dobijanje kancera.
Znalo se za negativne posledice izlaganja ljudskog tela dubinskom zračenju, ali se tada verovalo da površinsko, a ovde se radilo upravo o takvom, ne može da šteti koliko pomaže u lečenju.
O tome u svojoj knjizi govori i dr Borivoje S. Ignjatović, uveravajući javnost da na aparatima rade stručnjaci i da nije zabeležen nijedan slučaj prevelikog doziranja.
Da jeste, posledice bi bile, kako doktor konstatuje, mnogo teže i "najčešće nepopravljive" jer bi mogle dovesti do trajne ćelavosti i, eventualno, do težih oštećenja kože.
Slovenci i Hrvati prošli bez epidemije
Prva masovna kampanja lečenja dece zračenjem bila je u Poljskoj pre Drugog svetskog rata, kada je sproveden tretman nad 27.000 dece.
Bila su to uglavnom jevrejska dečica, koja su kasnije stradala u Holokaustu, tako da nije bilo podataka o posledicama tretmana.
Procena je da je spornim načinom lečenja gljivičnog oboljenja vlasištva širom sveta bilo obuhvaćeno oko 200.000 zaraženih, prevashodno dece.
Prema do sada poznatim podacima, čak polovina od ove brojke odlazi na decu u tadašnjoj Jugoslaviji!
Osim Slovenije i Hrvatske, sve republike su se borile sa epidemijom kosopasice, a samo u Srbiji bilo je lečeno oko 50.000 mališana.
Ostaje dilema da li su jugoslovenska deca bila baš najgljivičnija ili su nove komunističke vlasti želele da pokažu kako im je zdravstvena zaštita bolja i sveoubuhvatnija od one u "truloj kraljevini"?
Ne dajte deci mobilni
Doktor Ševo objašnjava da se pre sedam decenija nije znalo za takozvane kasne posledice zračne terapije na zdravlje ljudi koje nastupaju posle dve-tri decenije.
- Na tu zračnu terapiju naročito su osetljiva deca, jer je njihova lobanja tanja, nije do kraja razvijen centralni nervni sistem i generalno imaju tanju koštanu strukturu. Ali moram da primetim da mi danas, a u tom stavu nailazim na saglasje sa mnogim kolegama, u zdravstveni rizik dovodimo i malu decu kada im dajemo da se satima igraju sa mobilinim telefonom - primećuje doktor.
Ovaj epidemilog ne beži od toga da medicina može da zaluta u slepu ulicu ali, kako ističe, ne iz loše namere.
