Srpkinja u Parizu stvara ikonopise: Ikona je večna
Prelepo slikanje ikona Rade Jovanović - poreklom iz Žirovnice kod Batočine (gde se rodila) i susednih Dobrovodica (gde je živela) nijednog posmatrača ne ostavi ravnodušnim.
Sve je satkano u njenom radu, oči se nadoje majstorskom veštinom, izborom motiva, ukomponovanom harmonijom, živim i pitkim bojama i osećajem duhovnosti. Iz njenih radova kao da odjekuju pesma zvona i pojanje anđela, vidi se da je u svaku sliku uvek nasmejana Rada uložila celu sebe.
Svi je znaju po nadimku, kršteno joj ime Radoslava, a kod danas vremešnih roditelja Danice i Radiše Milosavljević, sve troje dece nose ime sa početnim slovom R, dakle, kćerke su Radoslava i Rajka, sin je Radoslav.
Majstorsko pismo
Imala je Rada samostalnih i grupnih izložbi, zapazili je, pa joj na Likovnoj akademiji dodelili sertifikat specijaliste za ikonopis, nosilac je "Majstorskog pisma" koje joj je, za portret Miloša Obrenovića, 2016. godine dodelilo Udruženje Srpska kruna iz Kragujevca... Pročulo se u Parizu za Radu, pa joj stižu narudžbe za portrete ili kopije velikana slikarstva. Sve joj ide od ruke, a kad sedne da kreira ne mrdne od ranog jutra do sitnih noćnih sati.
- Rođena sam u pravoslavnoj patrijarhalnoj porodici.
Odmalena sam volela da crtam, ali roditeljima nije palo na pamet da me puste na Likovnu akademiju. Tako sam u sebi zagušila ono što sam ja, da bi pre 20 godina "to ja" iz mene eksplodiralo - seća se Rada.
Ne može, kaže, da se odupre svom unutrašnjem porivu da viđeno ovekoveči bojama. Nema snage koja bi nadjačala magnet stvaranja, a Rada ni ne želi, srećna je u svom svetu slika.
Razdvojena od porodice
U Pariz je prvi put došla 2010. godine i ostala, a sestra Rajka je udomila, olakšala joj snalaženje. Supruga je Perina, plod njihove ljubavi su Jelena (31), koja danas živi u Kragujevcu i Nikola (25), koji u Dobrovodicama s ocem krcka svakodnevicu. Naravno, svako malo Rada ode do njih.
- Prvi put sam pre dve decenije, pred platno stala iz ljubavi prema ikonopisu i prvi rad je bila ikona. Svaka ikona koju vidim za mene je večna, neprolazna. Ikona u sebi nosi nemerivu duhovnu vrednost i to smislenu vrednost - objašnjava samouka Rada, mada joj više godi kad posmatrač pred slikom sam sebi objasni šta vidi i šta oseća.
Radino kompletno držanje, stav, uzdignuta glava, bistar pogled, kao i odnos prema svemu, svedoče da je stamena, nepokolebljiva, ima izbor i ostaje mu verna.
ž- Želela sam da napravim nešto što će trajati. Naravno, namera svake slike je da traje, ali je taj put mnogo više potenciran kad se radi o ikoni. Uverena sam da ikona nikome ne može da se ne sviđa - Radina je procena.
Specijalizovala se u dve tehnike:
- Ikone slikam na drvetu jajčanom temperom, a ulje na platnu koristim po ugledu na čuvene stare majstore. Muzej Luvr je moj najbolji učitelj, u toj riznici izučavam tehniku, tražim i sebi prilagođavam motive, tamo gradim emocije...
Posvećena crkvi
- Jedva i ručak pojede, njoj hrana ništa ne znači, kao da je ravnodušna i na francusku i na srpsku kuhinju. A kako je, zaista, veliki duhovnik, ispada da joj je hrana pravoslavlje. Posvećena je crkvi, često ide u hram Sv. Save i u ruske crkve, a uvek se odazove pozivu za učešće na Danima srpske kulture - tako svoju sestru Radu vidi sestra Rajka.
U Luvru, Orseju i drugim muzejima bi, da se može, Rada najradije i živela.
- Pariz je prekrasan, ali mi to ništa ne znači. Ja uđem u muzej, stanem pred sliku starih majstora i za mene svet stane. U ta majstorstva mogu satima netremice da gledam. Ne trebaju meni restorani, kafići, trgovine, šetnje, sve najlepše ugođaje nađem u tim starim čarobnim slikama, ispune me, ja letim - razrađuje Rada za koju svaki poznanik kaže da je "u priči svoja i u opredeljenju blagorodna".
