Leto u mom zavičaju: Rodna gruda kao oaza
Šta očekuju u otadžbini? Da li im srce zakuca jače kada pređu granicu? Dožive li u zavičaju više radosti ili razočaranja? Vraćaju li se punih baterija i emocija? Kako se deca provode u postojbini svojih roditelja, deka i baka...?
Na sva ova pitanja odgovarali su reporterima "Vesti" naši ljudi rasuti širom Evrope.
Da i potomci gastarbajtera, rođeni u inostranstvu, nastavljaju da gaje neraskidive i jake veze sa domovinom njihovih roditelja, potvrđuje primer Biljane Ljubisavljević, koja se rodila u Berlinu i tu odrasla, ali je svako leto provodila u selu Oreškovica, kod Petrovca na Mlavi i, kako kaže, "jedva bi dočekala da tamo otputuje za svaki raspust".
Tu je na kraju upoznala i muža Dejana iz obližnjeg sela Veliki Popovac, udala se za njega da bi se onda zajedno vratili u Nemačku i obezbedili sigurnu egzistenciju.
Kruna njihovog braka su kćerke Anastasija, Anđela i Aleksija, stare 14, 12 i četiri godine, treća generacija dijaspore koja je istim tim neobjašnjivim nitima "zašivena" za Srbiju, iako je Srba sve više van njenih geografskih granica.
Biljana ima još jednu sestru u Berlinu i brata koji živi u Lincu, a Dejanova sestra je u Švajcarskoj, tako da su se svi rasuli po Evropi.
Kao nekome ko je odrastao u Berlinu, ova mlada majka kaže da je ljubav prema Srbiji prenela i na decu, da vreme tamo provode opušteno, uz pravo toplo leto i u krugu porodice i prijatelja.
Pošto je svake godine od svog rođenja boravila bar dva meseca u zavičaju koji za nju to zapravo i nije u pravom smislu te reči, nema stvari koje bi je tamo iznenadile ili zasmetale, kako kaže, a i kad treba da se obavi bilo koji posao, "svi se poznaju i rado pomažu jedni drugima kad god zatreba".
Roditelji u penziji
Njeni roditelji su u penziji, "budu malo ovde, malo dole", pa su tako proveli u Srbiji tri meseca preko zime, a sada idu ponovo svi zajedno.
- Pre smo išli dva puta godišnje dok su kćerke bile manje, a kako su starije krenule u više razrede, idemo samo leti i budemo šest nedelja. Kćerke vole da odu jer imaju društvo i rođake. Vole, naravno, da idu i na more, ali vole i na selo - kaže Biljana.
Oproštaj od Berlina
Posle 48 godina provedenih u Nemačkoj, Petar Drašković je zatvorio jedno životno poglavlje i vraća se sa suprugom Radunkom ovih dana u Kraljevo - bez povratne karte.
To je više simbolično rečeno jer je sin Veroljub došao po roditelje da ih vrati kući. I to je takođe simbolično jer pravi zavičaj Draškovića je zapravo Novi Pazar.
Prvo je u Nemačku otišao Petar, koji je počeo kao metalostrugar, a onda je godinama radio u Osramu, "gde je reparirao sve moguće, išao u Kinu, Ameriku po zadatku firme".
Za njim je 12 godina kasnije došla supruga Radunka, a sin i kćerka su ostali u Srbiji. Kćerka Verica se udala odmah posle osnovne škole, a Veroljub nikako nije hteo da dođe u Berlin.
- Iz moje Srbije ne idem - govorio je i završio tamo ugostiteljsku školu i odslužio vojsku.
- Muž je rekao: "Biću godinu, dve, tri, vratiću se" - kaže Radunka, koja je radila u fabrici Raška u Novom Pazaru, a kada su deca pošla svojim putem i ona otišla u invalidsku penziju, nije bilo druge nego da dođe u Berlin.
Deca su posle prešla u Kraljevo i tamo napravili velike kuće.
- Rekli smo im: "Ako nećete da dođete, onda ćemo vam pomoći koliko možemo." Oni su bili pametni, kućili su se i imali smo razloga da ih pomažemo - pričaju Draškovići.
Kćerka je u međuvremenu otišla u Italiju, a sin ima restoran i sobe za izdavanje u Kraljevu.
Petar i Radunka su opremili prizemlje za sebe u sinovljevoj kući. Dok se Radunka raduje unucima i praunucima kojih je četvoro, a još dvoje je na putu, Petru nije lako.
- Ona jedva čeka, ja ne. Navikao sam ovde i nešto ne zna - neodlučan je Petar.
Kaže da ga u otadžbini najviše nervira saobraćaj, što se brzo i bahato vozi.
- Kad hoćeš da se uparkiraš, neko ti ugrabi mesto. Nekako sam zabrinut. Žao mi je što smo takvi.
Međutim, uz dobre penzije, "jedna komunistička, druga kapitalistička" imaće "da jedu i piju, šetaju i idu u banju", kaže u šali ovaj uskoro 80-godišnjak koga od milošte zovu čika Pera.
Svaka čast lekarima
Nekih lekova koji su mu potrebni u Srbiji nema, ali ovaj par ne brine da neće biti medicinski zbrinut. Uostalom, Radunka je lično na svom primeru doživela da su joj lekari u Srbiji pre nemačkih kolega utvrdili da ima kamen u žuči. Nemački doktori su posle bili iznenađeni snimcima i nalazima iz Srbije.
- Oni valjda misle da mi umiremo od gladi i da nemamo ni lekove!
