Lazar Džamić ekskluzivno za "Vesti": Gugl je raj za radnike

Za njega tvrde da je jedan od vodećih stratega digitalnog marketinga u svetu, ali on je previše skroman da bi to i priznao, pa umesto toga kaže da je samo imao privilegiju da bude deo tima koji je radio za one agencije i klijente koji mogu da biraju koga će angažovati. Namerno izostavlja da se tu misli na one najveće svetske kompanije, one klijente sa najvećim prihodima.

Lična arhiva

Stručnjak svetskog glasa: Lazar Džamić

Lazar Džamić do prošle godine je bio jedan od vodećih ljudi u kreativnom timu ZOO u kompaniji Gugl (Google) u Londonu. Onda je prošle godine, negde baš u ovo vreme, odlučio da mu je dosta svega, dao otkaz i iz komfora britanske prestonice preselio u Beograd da bi radio ono što je oduvek voleo.

U ekskluzivnom razgovoru za "Vesti", Džamić objašnjava zašto je napustio posao snova, koja je formula uspeha, ali i kako je to raditi u kompaniji koja je suvereni vladar današnjeg virtuelnog, internet prostora.

- Do prošle godine sam bio šef brenda planiranja u ekskluzivnom kreativnom timu u evropskoj centrali kompanije Gugl i već se očekivalo da treba još da napredujem u službi. Ali, shvatio sam da bi to značilo da ću još ređe viđati suprugu i decu, možda jedanput-dvaput mesečno i da ću više vremena provoditi u avionima nego sa njima. Nisam želeo takav život, mada mi je, da ne bude zablude, izuzetno drago što sam uopšte dobio priliku da radim u najboljoj i najjačoj svetskoj kompaniji. Ono što sam tamo naučio, nigde ne bih mogao, a pri tom sam mislio da posedujem pristojno znanje, ali tek u Guglu sam shvatio koliko ništa ne znam! Ipak, ne kajem se. Evo, posle 18 godina napokon imam tu privilegiju da više ne moram da razmišljam po ceo dan o poslu, već mogu da posmatram kako mi deca odrastaju, da se posvetim porodici i pisanju knjiga, stvarima koje me jedino ispunjavaju - veli iskreno ovaj 57-godišnjak.

Karatista i bubnjar

U svet se uputio iz rodnog Smedereva. U mladosti je trenirao karate, svirao bubnjeve, bavio se novinarstvom, a marketing je bio profesija od koje je moglo dobro da se zaradi. Nije ni slutio da će to biti posao koji će mu doneti svetsku reputaciju. Ipak, bilo je to životarenje i ništa se nije promenilo ni kada je završio Pravni fakultet. U struci nije radio ni jedan jedini dan.

Nezadovoljstvo se gomilalo, da bi 1999. godine shvatio da nešto mora da promeni i odlučio da promeni zemlju. Rešio je da se sa suprugom Danom preseli u Veliku Britaniju.

- Jednostavno, sve mi se smučilo. I beda i dnevna mizerija kojoj nije bilo kraja. Kako ni Dana ni ja nismo želeli da zavisimo od iracionalnih odluka u iracionalnoj zemlji, odlučili smo da spakujemo uspomene i odemo iz Srbije. Do odlaska u London bio sam priznat kao konsultant i kolumnista, publicista, novinar i urednik štampanih glasila, kao i radija. Predavao sam marketing komunikacije na više poslovnih škola, učestvovao na brojnim seminarima, kao i na postdiplomskim studijama PR-a na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Bio sam saradnik magazina "Košava" i "Nenj Moment", a moj poslednji radni angažman bio je u listu "Naša Borba". Tada nisam žalio zbog odlaska, naprotiv, radovao sam se novom, dosadnom i mirnom životu u Engleskoj i bio sam uveren da u sferi marketinga znam veoma mnogo. Brzo sam shvatio koliko zapravo ne znam.

EPA/Vincent Jannink

 

Bekstvo od haosa

Džamići su se u London uputili sa 900 tadašnjih nemačkih maraka u džepu, a tamo su im pomoć pružili prijatelji koji su već živeli u Velikoj Britaniji, Nadica i Dejan Čalovski, ali i Duško Delić, naš IT preduzetnik, koji je Lazaru ponudio prvi posao u Londonu.

- Još u Srbiji sam bio konsultant Ducine firme. Imao je samo dvoje zaposlenih. Kada smo stigli, pozvao sam ga i rekao da sam bez posla, a njemu je, na sreću, u tom trenutku bio potreban marketing menadžer. Zahvaljujući tom poslu mogli smo da iznajmimo naš prvi "apartman". Šalim se, naravno. To je bila sobica sa zajedničkom kuhinjom, kupatilom i toaletom, a nas dvoje smo bili oduševljeni kao da smo iznajmili dvorac. Tih prvih meseci i godina je bilo veoma teško, ali nikada se nismo pokajali. Iz haosa smo stigli u mir i red. Shvatili smo da ukoliko budemo pametni i vredni, veoma brzo će se sve promeniti nabolje. Iz te firme sam ubrzo prešao da radim u jednoj od prvih integrisanih agencija u Britaniji i jednoj od najvećih u Evropi u to vreme. Digitalni marketing je tek počinjao da se razvija i ja sam, sticajem okolnosti, postao jedan od prvih digitalnih stratega u Velikoj Britaniji. Doduše, moja velika prednost je bila u tome što sam zaista mnogo čitao o razvoju digitalne tehnologije u Americi i što sam shvatio da će to neumitno zadesiti i Stari kontinent.

Ubrzo je usledio i poziv iz Gugla.

- Pozvao me je kreativni direktor jednog vrlo ekskluzivnog tima, koji radi samo za najveće svetske klijente. Upoznao sam ga mnogo ranije, pomagao sam mu u nekim seminarima koje je držao pre nego što se zaposlio u Guglu, i očito sam ostavio dobar utisak, jer mi je rekao da mu "treba stručnjak mog profila". Javnost možda ne zna, ali najmanje polovina zaposlenih u Guglu zapravo dođe preko veze, odnosno preporuči ih neko ko tu već radi. To je tamo sasvim legitimna procedura. Međutim, ta "veza" zapravo ne odlučuje o tome da li ćete i dobiti posao, to je zaduženje ljudi u centrali u Americi, takozvanog Tima za zapošljavanja.

Bez praznih reči

Džamić je prošao šest-sedam komplikovanih testova i počeo da radi ono što najbolje zna - da kreira i savetuje. U takvoj kompaniji je shvatio i koliko je za dobar posao najvažnije da vlasnici i šefovi cene i poštuju svoje radnike i da čine sve da budu zadovoljni.

- To je verovatno jedna od najprosvećenijih svetskih kompanija u odnosu na to kako tretiraju svoje zaposlene i koliko im pružaju mogućnosti za edukovanje i usavršavanje. Gugl svoje zaposlene tretira s velikim poštovanjem, ali i kao zrele i odgovorne poslovne ljude, koji u svojim poslovima samostalno odlučuju. Takođe, način na koji su otvoreni prema novim iskustvima je apsolutno fenomenalan. Oni i rade zaista sve ono o čemu drugi samo pričaju, jer u Guglu ništa nije deklarativno, niti samo slovo na papiru. Svi se ponašaju vrlo pristojno i profesionalno bez obzira na hijerarhijski nivo. Svi su manje-više ravnopravni u odnosu. Tako čovek koji dođe iz centrale Gugla, na primer iz Amerike, sasvim ravnopravno razgovara sa svima, a najmlađi zaposleni nesmetano i bez bojazni može da mu postavlja nenormalno neprijatna, pa čak i "glupa pitanja". Ovo apostrofiram jer ona ne postoje. Samo kroz otvorenost i razgovor može da se uči, a tu pre svega mislim na početnike.

Ovu kompaniju opisuje na slikovit način.

- Gugl je arhipelag od nekoliko hiljada ostrva, a svako to ostrvo je jedan tim koji radi neku svoju stvar i vrlo često nema koordinacije među njima. Možda ta koordinacija na nekom krajnje visokom nivou i postoji, ali nema je u praksi, na nižim nivoima. Utoliko je teže i shvatiti šta ko od njih radi, a opet je reč o vrlo složenom sistemu znanja, veština i specijalizacija. Reč je o ljudima koji kreiraju platforme i koji bukvalno prave ono što Gugl jeste. To je takav nivo dubine i ekspertize da čak i profesionalac u digitalnom marketingu nema mnogo prilika da se sretne sa tim u nekim drugim kompanijama i, jednostavno, ne može odmah da se snađe.

EPA/MIchael Reynolds

Sa reči na dela: U Guglu nema praznih obećanja

Dragocene sitnice

Gugl je koncipiran tako da ima ukupno devet nivoa napredovanja. Džamić je dobio posao u "sedmom", a posle pet do osam godina se očekivano prelazi na sledeći nivo.

- Kada ste u vrhu tako velike multikompanije, tada vam je život veoma naporan. Znam dobro te ljude, radio sam sa njima. Mnogi su nesrećni i usamljeni. Nisam želeo da postanem jedan od njih. Zato sam i odlučio da dam otkaz. U svom CV-u ću imati ubeležen i posao u Guglu, dakle, imaću i dalje svet na dlanu, u slučaju da mi dosadi ovakav život, vrata vodećih svetskih kompanija su mi širom otvorena. Ali, veliko je pitanje i da li bih mogao da radim u drugoj kompaniji jer je Gugl toliko razvio tu korporativnu kulturu da je miljama daleko od svih drugih.

Otuda većina onih koji napuste ovu firmu uglavnom osnivaju svoje.

- Otkako smo se vratili iz Londona, uživam u porodici, pisanju, prijateljima i druženjima. Prija mi da ustanem ujutro i da gledam kroz prozor ili nešto pročitam, planiram gde bismo otišli tog vikenda, s kim ćemo se družiti. To su sitne stvari, ali to je suština života...