Krst za stradale Srbe
Prijateljstvo između osmogodišnjeg Miloša Bogdanovića i četiri decenije starije Milene Čanković je zacementirano u temelju krsta kojeg je u subotu osveštao vladika sremski Vasilije.
Pred nekoliko stotina okupljenih Srba Krajišnika mali Miloš je uz pomoć svoje nove prijateljice otkrio krst - spomen-obeležje od belog mermera. Za lokaciju je izabran Banstol, nekada vikend naselje na Fruškoj gori, a danas jedno od najvećih utočišta prognanih Krajišnika.
- Uz krst je jedna suza, a u njoj su sve suze krajiške iskapane za sve naše tegobe koje smo prošli ka Hrist sam. Ovaj spomenik obilježava i jedan znani i neznani grob srpskog naroda u Hrvatskoj. Krajiški narod sve može: izgraditi kuće, kupiti kola, ponovo karijeru napraviti, svoju djecu školovati. Sve možemo, samo njih mrtve nismo mogli sobom ponjeti. Jako puno naroda ne može obići grobove svojih najmilijih, što zbog starosti, što zbog toga jer im preti u Hrvatskoj hapšenje. I zato, da imamo negdje bliže poštu da im odamo, odlučili smo se ovdje na Banstolu, gdje ima puno izbjeglog krajiškog svjeta, postaviti krst - priča u jednom dahu Milena.
Utočište i deci dijaspore
Pored crkve i belog mramornog krsta u Banstolu će biti izgrađen i Svetski krajiški centar, u okviru kojeg će biti i Muzej Krajine. U njemu će se okupljati deca iz dijaspore. Dolaziće njihova kulturno-umetnička društva, učiće pismo svojih roditelja, nacionalnu istoriju i poeziju. Nastupaće u obližnjem Novom Sadu, ali i u Beogradu, Rumi, svuda gde ima zemljaka njihovih roditelja.
Još pre četiri decenije, kao desetogodišnja devojčica, Milena se pridružila roditeljima u Švajcarskoj, ali svoju Liku nikada nije potisnula iz srca. Ova žena velike energije u potpunosti se posvetila rodnoj Lici i Krajini, njenom prognanom i stradalnom narodu.
Prvi kontigent sa humanitarnom pomoći dopremila je još početkom 1992. i od tada ne staje. Insistiranjem da govori po lički samo je još jedan od znakova njene životne misije - da pomaže prognanima i da čuva sećanja na stradale zemljake. Otud ne prihvata da je Srpkinja iz Švajcarske.
- Ja sam iz Srednje gore, iz Like. Vama Švicarka ovo nikad ne bi uradila. Ovo može samo jedna Ličanka da uradi. Ličanka koja je otišla iz Like, ali nikada Liku i Krajinu nije ispustila iz srca svog.
Planirala je da od prihoda svoje knjige "Divani ličkih spomenika" isfinansira materijal za krst, ali je novac počeo da pristiže i od donacija njenih zemljaka, koji su Milenu zvali sa svih strana.
- Da će mene narod zvati u daleku Australiju, da ću obići Evropu, da ću u Republici Srpskoj biti prvi pisac koji je sa svojom knjigom na Banski dvor došao, nisam što kod nas kažu, ni u ludilu sanjala. A kažem vam, nit' sam pisac, nit' sam glumac, već samo jedna žena iz svoga naroda - priča s ushićenjem.
Od znanih i neznanih donatora najmlađi je bio Miloš Bogdanović, iz Kumbora kraj Herceg Novog, sa očeve strane poreklom iz sela Vrebac kod Gospića. Zazvonio je Mileni telefon jednog dana, a sa druge strane dečji glas.
Miloš joj priča kako će njegov djed, po kojem je on nosio ime, biti u tom njenom spomeniku i da hoće sa svojih 50 evra, koliko je uštedeo u kasici, da pomogne.
- Cveće nosim kod spomenika, zato što je moj djed bio napaćen u logoru, pa moram da mu ga dam - kaže nam Miloš, držeći buket koji će ubrzo položiti pred belim krstom, sve budno praćen od svojih ponosnih roditelja, oca Aleksandra i majke Dobrane Bogdanović.
Iguman Stefan čuva postolje
Autor krsta je Dmitrije - Mirko Ćelić, rodom iz Raduča u Lici, sa sadašnjom adresom u Prigrevici. Krst koji se u subotu zabeleo na Banstolu nije konačan, jer će na kraju, kada bude prebačen kraj Svetskog krajiškog centra, tu u blizini, biti visok čitavih 4,7 metara. Postolje je gotovo i čuva se u manastiru Velika Remeta.
- To mi je velika čast, da iguman Stefan pored njega prolazi i da ga svaki dan blagosilja - dodaje Milena.
U beloj košulji, s prslukom i obaveznom ličkom kapom na glavi i talentom jednog gorštačkog pripovedača, mali Miloš će nešto kasnije na Banstol proplanku odrecitovati potresnu pesmu "Ličke jame".
Na mestu gde će nići crkva Blage Marije, posvećena stradalim Srbima u "Oluji", Miloš je svojim dečačkim patriotskim zanosom, naterao suze na oči i onim malobrojnima koji do tada nisu zasuzili, evocirajući uspomene na stradale roditelje, decu, braću, rođake...
Neprežaljeni sin Milice Smolčić
Sedamdesetsedmogodišnja Milica Smolčić ne prestaje da briše suze dok sluša potresne pesme posvećene stradalim Srbima. Pred očima joj se stvara slika stradanja njenog najmlađeg sina Nikole. Imao je samo 25 godina kada je poginuo negde između svog rodnog Dabra i Otočca.
Došla je u Banstol u pratnji drugog sina Milana, obučena u crninu i s crnom maramom na glavi, kako to rade tradicionalne majke koje nikada ne prežale svoje dete.
