Dva veka srpskih tajkuna (16): Tajna politika zidala most
Beograd je posle Prvog svetskog rata od pogranične prestonice male kraljevine postao središte velike južnoslovenske države, pa je žurio da što pre postane savremena evropska metropola.
Glavni uslov za to bile su nove saobraćajnice. Zato most preko Save nije trebalo da bude samo veza Beograda sa Evropom, nego i spona prestonice sa krajevima koji su pre rata pripadali Austrougarskoj monarhiji.
Dva veka srpskih tajkuna:
2. Vojvoda Mladen naplatio ustanak
4. Rat Hadžitomića i Babadudića
Iako se monarhija u ratu raspala, u svesti naroda Sava i Dunav su i dalje opstajavali kao međudržavna granica, tako da je premošćavanje ovih reka bilo snažan simbol jugoslovenstva. Most je nazvan imenom kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića Ujedinitelja. Morao je da bude monumentalan i trajan, kako bi zapušio usta svima koji su smatrali da je ujedinjenje naroda u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca privremena stvar. Pošto se, dakle, znalo da će nova građevina biti skupa, konkurs za podizanje velelepnog mosta privukao je veliku pažnju javnosti.
Iza zatvorenih vrata
Rok za prijem ponuda bio je 10. avgust 1929. godine, ali nijedan od jedanaest preduzimača nije odgovorio na uslove. Ministarstvo građevina je produžilo rok za dva meseca. Tada se javilo sedam kompanija, a najbolje ponude dali su stranci.
Ministarstvo je u međuvremenu moralo da ponovi konkurs, jer projekat mosta nije bio završen. Kada je krajem 1929. godine i to rešeno, raspisan je novi konkurs, pošto su se promenili obim i složenost radova. Novi rok je bio do 10. februara 1930. godine. U utakmici su ostala četiri konkurenta. Ponudama su se izdvojili Francusko građevinsko društvo Batinjol i nemački Krup.
Privredno-finansijski komitet ministara doneo je 13. marta 1930. odluku da se posao ustupi Krupu, koji je, prema mišljenju ministra građevina, već svojim čuvenim imenom davao garanciju da će posao izvesti kako valja.
Posle te odluke, u gradnju Mosta kralja Aleksandra Prvog umešala se politika.
Dva veka srpskih tajkuna:
8. Kaljav obraz Pašićevog sina
9. Ratne obveznice kupovali za češljiće
10. Kraljevi tekstila ortaci s ministrom
Jedva da je prošlo 24 sata od izbora Krupa za graditelja mosta, a francuski Batinjol je već na mala vrata stigao do predsednika Vlade, divizijskog đenerala Petra Živkovića.
On je potom, 14. marta pozvao ministra finansija dr Slavka Švrljugu na poverljivi razgovor, i od tada su događaji o ugovaranju posla počeli da se odvijaju filmskom brzinom u korist Francuza. Kasnije se pokazalo da je, najverovatnije, ključni čovek za vezu između njih i premijera bio generalov brat Mita Živković. Ministar finansija je pozvao ministra građevina Stevana Savkovića da u prisustvu Lebera, generalnog direktora Batinjola, "razjasne neka pitanja" koja su samo dan ranije navela Privredno-finansijski komitet da donese odluku nepovoljnu po francuske građevinare.
Naime, ova kompanija je bila finansijska grupa, a ne pravo građevinsko preduzeće, a najviše im se prigovaralo to da nisu završili ni ranije ugovoreni posao, isušivanje Pančevačkog rita. Direktor Leber je odbacio oba prigovora, znajući da je tajna odluka u korist njegove kompanije već doneta. Ponovo je sazvan Privredno-finansijski komitet koji je pozvao sve četiri firme sa poslednjeg konkursa da u roku od 15 dana prilagode ponude objavljenim uslovima za posao, kako bi konačno utvrdilo ko je najpovoljniji. Međutim, ministar Švrljuga je pre tog roka, već 20. marta obavestio Lebera da je Ministarski savet utvrdio da je njegova, francuska kompanija ipak najbliža traženim uslovima.
Odani kraljev čovek
Petar Živković bio je visoki oficir i srpske i jugoslovenske vojske. Učestvovao je u obaranju dinastije Obrenovića, organizovao dvorsku oficirsku kliku Bela ruka, na čijem će čelu, kao jedan od inspiratora Solunskog procesa, likvidirati Dragutina Dimitrijevića Apisa. Kao odani pristalica kralja Aleksandra bio je predsednik vlade, ministar unutrašnjih poslova, vojske i mornarice tokom Šestojanuarske diktature. Od aprila 1941. bio je u emigraciji, kao pomoćk ministra vojske u emigrantskim vladama, gde je i umro, šest godina kasnije. Posle rata je mu je u odsustvu suđeno, i osuđen je na smrt.
Zbrzani izbor
Leber je istog dana pozvan u Vladu na još jedan dogovor, gde je rok za završetak radova produžen sa 36 na 38 meseci, garancija za izvršene radove na dve godine umesto jedne. Doterani su i uslovi za kreditiranje radova. Zbrzani izbor izvođača na konkursu koji se pre toga otezao mesecima, kao i način finansiranja radova nisu promakli drugim ponuđačima, a naročito činjenica da je jugoslovenska Vlada odabrala kompaniju koja se loše pokazala na prethodnom poslu.
Konkurs propao zbog arhitekte
Pošto su svi ponuđači za gradnju mosta u Beogradu predlagali plaćanje delom iz reparacija, odnosno ratne odštete, u naturi, a delom u gotovini ili na kredit, ali pod različitim uslovima, Ministarstvo finansija je moralo da drugi put raspiše konkurs, i to pod sledećim uslovima: od reparacija bi se platilo pet miliona nemačkih maraka, a ostatak preko obveznica čiji bi rok otplate bio 30 godina, sa kamatom od 6,5 odsto. Neka preduzeća su odustala, a druga se udružila i dala ponudu, ali nijedno nije pozvano na završne pregovore jer je kasnio arhitektonski projekat mosta, poveren Nikoli Krasnovu.Francuski Batinjol je sa partnerskom firmom Gutehofnungshite (takođe iz Nemačke) tražio za posao izgradnje beogradskog mosta 179 miliona dinara, s tim da im se isplati pet miliona maraka na račun reparacija, a ostatak u obveznicama sa rokom od 20 godina i kamatom od 7 odsto. Krup je sa još tri nemačke firme ponudio cenu od 203 miliona dinara, od čega bi iz reparacija bilo plaćeno 6,2 miliona maraka, a ostatak u bonovima sa osam odsto kamate.
