Dva veka srpskih tajkuna (14): Oglodali kosti Nemanjića
Najneobičniji slučaj korupcije u Srbiji između dva svetska rata bila je afera oko poseda manastira Dečani. Pokrenuo ju je političar koji se nekoliko godina kasnije upisao u istoriju pucnjima u Skupštini na hrvatske poslanike. Bio je to radikal Puniša Račić, poverljivi čovek moćnog premijera Nikole Pašića.
Kada je kralj Stefan Dečanski Nemanjić u 14. veku podigao sebi zadužbinu Dečani, prema tadašnjim običajima poklonio je i dosta zemlje, da bi se manastir izdržavao.
Metohu je još tada pripalo i nekoliko stotina hektara šume kraj sela Babalović, na zapadu Kosova i Metohije, a monasi su uspevali da zadrže te posede i pod vladavinom Osmanlija.
Potomak mitskog junaka
Posle Velikog rata, Puniša Račić je 1922, baš kao nekada đakovački trgovac, zakupio šumu od Babalovićana skoro za budzašto. Ugovor o zakupu je poništen, jer je nadležna komisija ustanovila da je šuma državna.
Ali, Račić je poveo sudski proces protiv Kraljevine SHS, i time otvorio aferu oko manastirskog poseda Dečana. Beogradski listovi su podsećali da je "zakupac" Račić i ranije pokušavao da se obogati na razne bizarne načine.
Tražeći od države da mu dodeli neko imanje na Kosovu i Metohiji, proglašavao se potomkom starosedelaca koji su tu živeli pet stotina godina ranije!
Tvrdio je da je naslednik Steva Vasojevića, kosovskog junaka, kome su Turci posle boja 1389. zaplenili imanje, a porodica mu prebegla u Crnu Goru, u oblast Vasojevića. Pošto je Stevo bio u rodbinskim vezama sa kraljem Stefanom Dečanskim, Puniša Račić se smatrao naslednikom nemanjićkih vladara.
Dva veka srpskih tajkuna:
7. Profiteri jedva dočekali rat
8. Kaljav obraz Pašićevog sina
9. Ratne obveznice kupovali za češljiće
10. Kraljevi tekstila ortaci s ministrom
Nezgodno po njega je bilo samo to što je istoriografija smatrala da je Stevo Vasojević ličnost iz narodne legende, a da je poslednji naslednik dinastije Nemanjić bio monah Joazaf, koji je umro 1422. godine.
Beogradski list "Videlo" je u julu 1922. pisao da je Račić tražio od Ministarstva za agrarnu reformu da mu dodeli pedesetak hektara "dobre zemlje negde oko Skoplja" kao potomku tog Steva Vasojevića: "U Ministarstvu agrarne reforme, kada je Punišin akt došao, hteli su najpre svisnuti od smeha, ali se posle pomislilo da je taj čovek lud, i akt je otišao u arhivu."
Račić je otišao ravno do predsednika vlade Nikole Pašića, tada najmoćnijeg čoveka u državi posle kralja Aleksandra. Njegov zahtev je stigao na sednicu vlade 12. marta 1922. godine.
Četiri dana kasnije, list "Republika" je objavio da je Pašić bio spreman da izazove krizu vlade ako se ne izađe u susret njegovom štićeniku! Međutim, ministar šuma i ruda Žika Rafajlović uporno je odbijao da da svoj potpis, i do kraja mandata odolevao je stalnim pritiscima.
Nejaki novi ministar
Novi ministar Milan Srškić nije imao snage da brani državni interes, pa je posle nekog vremena prihvatio da se država odrekne poseda kod sela Babalović. Raspravu oko prava svojine prebacio je sudu u Peći, a ovaj je doneo rešenje da se Puniša Račić upiše kao vlasnik šume manastira Dečani.
Time je radikalski poslanik postao ne samo "naslednik" imanja vrednog nekoliko desetina miliona dinara, nego i samih Nemanjića! Ovaj slučaj je za javnost bila nacionalna sramota, a štampa se gorko podrugivala kako su Račić i Pašić "oglodali kosti" srpskog vladara Stefana Nemanje i njegovih pravih naslednika.
Pašić ga voleo kao sina
Puniša Račić se upoznao sa Nikolom Pašićem još pošto je iz rodne Crne Gore prešao u Beograd 1903. godine da nastavi školovanje u gimnaziji. Još tada se zanimao za politiku, a kako se kasnije tvrdilo, vođa radikala ga je "zavoleo kao sina". Mladi Račić je postao član tajnog oficirskog udruženja "Crna ruka" koja je pokušala da ubije crnogorskog kneza Nikolu Petrovića, protivnika ujedinjenja sa Srbijom. Crnogorski sud je u Bombaškoj aferi 1908. osudio Račića na dve godine robije, a potom u Kolašinskoj aferi, i na smrt, ali u odsustvu.
U to doba Puniša Račić je vrbovan u srpsku vojno-obaveštajnu službu, i za nju obavljao poverljive misije u Makedoniji i na Kosovu, tada još pod turskom upravom. Borio se u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. U vreme povlačenja srpske vojske preko Albanije, bio je zadužen za prebacivanje zlata iz Narodne banke Kraljevine Srbije. Pošto je Crna Gora 1916. poražena, našao se u četničkim jedinicama kao bjelaš, protivnik dinastije Petrović, i pristalica ujedinjenja Crne Gore sa Kraljevinom Srbijom.
Prva krađa dečanske šume
Šuma manastira Dečani je prvi put otimana tek 1914. godine, kad su je seljaci iz Babalovića samovoljno dali u zakup nekom trgovcu iz Đakovice. Uprava manastira se pobunila, pa je slučaj dospeo do crnogorskog ministra unutrašnjih poslova Save Vuletića, koji je poništio ugovor o zakupu i imanje proglasio za državno dobro.
